Ibro zapalio Skadarliju

Svi dani u Beogradu mnogo mi znače, još od prvog dolaska šezdeset i sedme godine kada sam u pevao u Skadarliji. U tadašnji glavni grad Jugoslavije dovela me je i angažovala da sviram Soja Jovanović, prva srpska režiserka. Za početak, svratili smo u Skadarliju gde su je za stolom čekali Ljuba Tadić i drugi poznati glumci, ekipa koja je stalno u boemskoj ulici sedela – seća se nakon poslednjeg beogradskog koncerta u našem razgovoru kantautor i šansonjer Ibrica Jusić, koji je zasvirao i na obeležavanju Nove 2026. godine u „Jugotonu”.

„Kad sam video tu kaldrmu, odmah sam uzviknuo ‘To je beogradski Stradun!‘ Najpre sam im pevao za stolom u bašti kafane, prolaznici su se skupljali okolo, a onda je Soja rekla: ‘Dobro Ibrice, okreni se malo ka ulici kad ljudi hoće da te čuju‘. Kako sam se okrenuo, stigla je već pripremljena barska stolica, šetači su počeli da se njišu u ritmu gitare i pesma je krenula spontano dalje”.

Ujutru je u ‘Ekspres Politici‘ osvanuo naslov velikih slova „Ibro zapalio Beograd”. Konstatacija u vesti bila je da je tog dana pevača iz Dubrovnika čulo oko 20 hiljada Beograđana, koliko ih u proseku prođe dnevno kroz Skadarliju leti.

– Imao sam 20 i neku tek. Pre toga, čuli su me na dubrovačkom festivalu „Skaline” 1965. godine. Moj prvi veliki javni debi u Beogradu bio je, ipak, u tadašnjem Domu sindikata 1976. godine. Kad su se pojavili plakati za koncert, muzičari koji su se svakodnevno okupljali u „Šumatovcu” komentarisali su: „Šta će on sam sa gitarom pred 25 hiljada ljudi, koliko će mu doći publike”... Još, duvala je jaka košava koja je sekla kroz kosti, ali ispred Doma sindikata su se skupili tapkaroši, švercujući karte po nižoj ceni. Od sedamdesete sam dolazio na festival „Beogradsko leto”, svake godine po nedelju dana, a uvek se održavao u Domu omladine na spratu. Koncerti su imali poseban štimung i produžavali su se u dugo druženje...

Na pitanje kako je preživeo sva promene na ovim prostorima, raspad bivše Jugoslavije i onda opet zbližavanja naroda preko muzike, odgovara:

„Kad imate čistu savest, to jest, kad imate čisto srce, ništa ne može da vas pomera. U Rijeci sam 92. godine imao koncert u HNK Ivana Zajca, kada me je  jedan novinar provokativno pitao da li bih još pevao u Beogradu. Rekao sam da hoću, ali kada se problem reši. I eto, dolazi 2002-2003. godina i na nagovor Zorana Đinđića, ministar kulture Branislav Lečić me poziva da nastupam. Do zbližavanja bi došlo i daleko ranije da se nije dogodilo šta se dogodilo. Trebalo je da imamo sedam koncerata, odradili smo tri, ali se nažalost, dogodilo ubistvo premijera Srbije. Tad sam jedno vreme prekinuo da dolazim. Ali, u životu uvek morate dalje. Pre devet godina imao sam koncert na BELEF-u, kada je 300 ljudi ostalo pred ulazom, nije bilo više mesta ni da se stoji u atrijumu Rektorata, u kom je bilo već oko hiljadu ljudi. Nikada u životu do tada nisam radio, odnosno bio na sceni, dva dana za redom”.

Na poslednjim koncertima u Domu omladine bilo je „puta toliko publike”, kako se izrazio. Rođeni je Dubrovčanin, jer su njegovi roditelji iz Mostara 20-ih godina prošloga veka otišli na bračno putovanje na more i u Dubrovniku zauvek ostali. „Mladi begovski par iz Mostara, majka Blagajka i otac iz Prozora, zaljubili su se u taj dubrovački beli kamen i dole na moru započeli zajednički novi život”.

– Tako sam se i ja zaljubio u Beograd. Kad vas ljudi prihvataju otvorenog srca i kad vidite da nije uzalud bilo rešiti sve probleme koje sam imao u životu, a bilo ih je mnogo, kad shvatite da nije zalud bilo preskočiti prepreke da se pred beogradskom publikom opet nađem – onda možete samo da volite.

Kako nam Ibrica još kaže, nije bilo pesme koju publika na nedavnim beogradskim koncertima nije prihvatila i pevušila. Postoje, kaže, balade koje nose program:

– Stihovi „Jubi (ljubi) san, jubi vašu kćer, ma niste tili marinera, tili ste momka na svom mistu, tili ste zeta inžinjera”, pesme koja je osvojila prvu nagradu publike na festivalu „Opatija” 1976.  bili su i biće istina i pesma mnogih, kakve su i poruke pesama „Karuzo”, „Sanjar” i „Svi smo mi jedno”. Bilo je mnogo pesama, a ja idem uvek tamo gde me ljudi zovu, poručuje kantautor odsviravši nam za kraj stihove njegove upamćene pesme „Mačka”:

„U gradu, nije važno ime, u praznoj sobi, kaže priča, i usred leta, usred zime, ja vidim tužnoga mladića” – kako je u vreme romantičnih šansona i izgledao Ibrica sa tamnim naočarima za sunce i psom koji je oduvek bio, kako je i danas, neodvojivi deo njegove pojave u javnosti.

Od Šekspira do sevdaha

Glas Ibrice Jusića, gitara i pesme „od Šekspira do sevdaha” obuzeli su publiku Doma omladine, u kome je ponovo nastupio nakon više od 10 godina i održao dva nezaboravna koncerta, pišu muzički kritičari. Majstor jugoslovenskih šansona pevao je vanvremenske hitove uz pratnju svog vernog psa koji mu se pridružio na bini. Numeru „Maka” posvetio je na koncertu tek preminuloj Brižit Bardo. U izveštajima posle koncerta pisalo je još: „Legenda koji je domaću šansonu doveo do umetničkih vrhunaca, naročito tokom šezdestih i sedamdesetih godina prošlog veka. Oslanjajući se na elemente francuske šansone, ali i komponujući na stihove Brehta, Šekspira i Antića, stvorio je autentičan stil ”. Jusić je, inače, poznat otkada je 1968. pobedio na zagrebačkom festivalu „Celuloidni pajac”, a mediteranske aranžmane za prvi simfonijski album „Ibrica” 1981. pisao je njegov stariji brat maestro Đelo Jusić koji mu je poklonio i antologijske pesme „U svakom slučaju te volim”, „Na Stradunu” i „Šalom Sarah”. Nedavno, na albumu sevdalinki „Amanet”, obradio je i Šantićevu „Eminu”.