Dr Stefan Jerotić: Ljudi se od tuge štite kroz apatiju

Gost narednog podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” biće asistent dr Stefan Jerotić, psihijatar Klinike za psihijatriju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, koji se godinama bavi razumevanjem ljudske psihe i pomaže ljudima da se snađu u trenucima krize, patnje i unutrašnjih preispitivanja.

Napisao je knjigu „Niko nije rekao da će biti lako”, koja sadrži 15 priča iz njegove prakse. Ujedno je i saradnik Pravoslavnog pastirsko-savetodavnog centra Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, čiji je jedan od osnivača bio čuveni akademik profesor Vladeta Jerotić, njegov deda stric, koji mu je i usadio ljubav prema psihijatriji i književnosti.

– Niko ne želi da se oseća tužno ili da ima negativna osećanja, ali negativna osećanja, čak i sa evolutivne tačke gledišta, su nešto što je nama korisno i što nas čuva, pa čak i ta tuga. Jer nije dobro kada bismo živeli bez tuge. Ljudi da bi se zaštitili nekada od snažnih negativnih osećanja, pokušavaju da se štite kroz apatiju, ali to zaravnjivanje ima svoju cenu, zato što se ne zaravne samo negativna osećanja, nego i pozitivna. A koliko dugo možemo da živimo bez posledica u tom stanju apatije? Zavisi šta se podrazumeva bez posledica. Postoje ljudi koji 30 godina recimo imaju depresiju, u užem smislu. I naviknu da se time žive i funkcionišu nekako. Funkcionišu loše. Ono što je tu važno razumeti jeste da kada čovek uđe u bilo kakav sistem, u neku vrstu ravnoteže, čak i ako je ta ravnoteža zadovoljavajuća, sistem će težiti da ostane u toj ravnoteži. Pa onda kada pomažete osobi jeste prvo izbacivanje iz te ravnoteže i to uglavnom znači da treba da bude gore da bi bilo bolje jer ljudi imaju ponekad koncepciju da dođu kod psihijatra ili psihoterapeuta sa nekom idejom da to će to da deluje blagotvorno. Ali zapravo je vrlo često je krajnje izazovno i čak je takođe razumljivo zašto neki ljudi nisu motivisani da to svoje postojeće stanje na takav način promene – navodi dr Jerotić.

U podkastu je govorio i o tome da je depresija termin koji se upotrebljava tek od 20. veka, ali da to ne znači da to stanje nije postojalo ranije, to se zvalo melanholija.

– Mada je pitanje da li je to bilo nešto sasvim isto, jer se smatra da postoji nešto što se zove „dijagnostičko proklizavanje”. Dominantna osobina, karakteristika melanholije i depresije, jeste psiho-motorno usporenje, što znači usporavanje misli, usporavanje pokreta, jedno opšte usporavanje životne aktivnosti. Kad je u pitanju akutna depresija, to je nešto što je upečatljivo. Kada depresivno stanje traje neko vreme, to je nespojivo sa životom i organizam se adaptira, i može da se adaptira na način koji deluje zadovoljavajuće. Malo opadne ta tenzija, raspoloženje čak može malo da se, ne da se popravi, ali može da se zaravni, to je tzv. apatija, i onda postoji pojava da čovek može da ide na posao ili čak i da elementarno funkcioniše u nekim uobičajenim životnim okolnostima. Hronična depresija je kada to stanje traje dve godine ili duže – kaže dr Jerotić.

Psihijatri su u poziciji sakupljača parčadi razbijenog mozaika psihe modernog čoveka.

– Medicina, psihijatrija je medicinska disciplina, ali mislim da ne možemo da koristimo isključivo te uzročno-posledične veze koje potiču iz prirodnih nauka, već moramo nekada da koristimo i znanja iz filozofije. To je nešto što je recimo meni posebno blisko od antropologije i psihologije, čak i iz književnosti. To obogaćuje ovaj rad jer pokušavamo da razumemo subjekta – kaže dr Jerotić.

Gost našeg podkasta je otkrio da nema recept za srećan život, ali da smatra da uvek treba ići u susret životnim izazovima.

– To demonstrira tu hrabrost koja onda daje punoću životu i to je osnovni princip koga se trudim da se pridržavam. Sreća kao sreća je samo trenutak, ne možemo stalno da budemo srećni. To je vrlo varljivo – dodao je dr Jerotić.

POGLEDAJTE JOŠ