Brižit Bardo – ratnica za prava životinja

Brižit Bardo danima je tema u medijima i na društvenim mrežama. Napustila nas je samo fizički, 28. decembra, u 92. godini. Slavna francuska glumica, pevačica i aktivistkinja protiv surovog ubijanja životinja prešla je dug put od filmske lepotice koja je u bikiniju žarila i palila na plažama Sen Tropea i Kana do neumoljive humanitarne ratnice bez dlake na jeziku koja je ulazila u sukob čak i sa Jelisejskom palatom i koja je 1985. odbila nacionalni orden Legije časti od Miterana.

Mnogo pohvala je izrečeno o ovoj prelepoj i buntovnoj francuskoj ikoni, koja je za dve decenije snimila 47 filmova. Posebno je briljirala u ostvarenjima: „I Bog... stvori ženu” (1956) Rožea Vadima, kojim se vinula u zvezde i osvojila Ameriku, zatim u filmu „Istina” (1960) Anri-Žorža Kluzoa, gde je ostvarila možda svoju najbolju ulogu, kao i ostvarenju „Prezir” Žan-Lika Godara (1963), remek-delu francuskog novog talasa u kojem je pokazala ozbiljno glumačko umeće.

Snimila je i desetine pesama. Poslednjih meseci 1967. Serž Gensbur je za nju komponovao čuvenu pesmu „Volim te, ni ja tebe” dok su imali strastvenu vezu. Pesma predstavlja ljubavni čin u kom zajedno pevaju, što je bilo preslobodno čak i za doba seksualne revolucije. Singl nikada nije objavljen, na zahtev zvezde koja je tada bila u braku sa Ginterom Saksom. Tek 1986. Gensbur je uradio poznatu verziju sa Džejn Birkin.

Kontroverzna i beskompromisna Marijana

Na račun Brižit Bardo iznesen je takođe niz neistina i uvreda od onih koji zaboravljaju na dužnost dostojanstva u trenutku nečije smrti i tumače crno-belo njene životne odluke. Na „Tredsu” se može pročitati: „ultradesničarka”, „rasista”, „antifeministkinja”, „majka iz pakla”, „više volela foke nego ljude”, itd. Ovo ne čudi, jer je filmska diva celog života bila kontroverzna. Njena autobiografija, brojni zapisi njenih intervjua i dokumentarci o njoj, među njima i dugometražni „Bardo” (2025), koji se odnedavno daje u francuskim bioskopima, potvrđuju da je nešto od toga što šokira ljude tačno.

Izjavama protiv ritualnog klanja ovaca kod francuskih muslimana i brakom sa Bernarom d’Ormalom, savetnikom klana Le Pen i svojim četvrtim mužem, s kojim je provela tri poslednje decenije života, liberalna zvezda i bezvremeni simbol slobode profilisala se kao ikona konzervativne stare Francuske. Svrstavanje uz krajnju desnicu pravdala je svojom borbom: „Imala sam ludu nadu kada je Nacionalni front dao konkretne predloge za smanjenje patnje životinja. [...] Ako sutra neki komunista usvoji predloge moje fondacije, aplaudiram i glasam.”

Za vreme seksualne revolucije, šezdesetih i sedamdesetih godina, promovisala je oslobađanje žene od patrijarhalnih stega i volela koga je htela. Ontološki je bila prava feministkinja, a izjašnjavala se protiv feminističkog aktivizma. Književnica Simon de Bovoar, feministička ikona, za Brižit Bardo je rekla da „nije glumica, nego mit”.

Godine 1969. bila je model za Marijanu, simbol Francuske Republike. Propagirala je tradicionalne vrednosti, a odgajanje svog jedinog sina Nikole, koga je 1960. dobila sa drugim mužem, Žakom Šarijeom, prilikom razvoda prepustila je ocu, objasnivši da nije spremna za materinstvo. Mnogi joj najviše zameraju napuštanje deteta, koje je donela na svet protiv svoje volje. U Francuskoj toga doba abortus je bio zakonom zabranjen, a ona ni iz zdravstvenih razloga nije smela da abortira. Hrabro se suočila sa nedostatkom materinskog instinkta, a kasnije se povremeno viđala sa sinom koji je izgradio stabilnu porodicu u Norveškoj, daleko od reflektora i majčine slave.

Margerit Jursenar i Brižit Bardo u borbi za foke

S druge strane, borbom za osetljivost sveta na patnje životinja, glumica će ostati upamćena kao jedna od najhumanijih ličnosti našeg doba. Prvi put se pobunila na televiziji protiv varvarskih klanica u Francuskoj kada je imala 22 godine. Tek onda su uveli električni udar, koji je već postajao u nekim zemljama. Tražila je od više predsednika svoje zemlje da zabrane hajku na divljač i konzumiranje konjskog mesa, te da pruže hitnu i ozbiljnu pomoć životinjama „koje se u Francuskoj 21. veka tretiraju na varvarski, nehuman, skandalozan i nedostojan način”. Ali u pokretanju njenog šire medijatizovanog aktivizma ulogu je odigralo jedno pismo...

Dok je bila na vrhuncu karijere, 1968. primila je pismo na četiri strane od Margerit Jursenar, svetski slavne nakon uspeha romana „Hadrijanovi memoari”. Diveći se zanimanju koje je glumica pokazala za pitanja zaštite životinja, književnica joj je poslala dokumentaciju o užasnom godišnjem pokolju desetina hiljada foka u kanadskim vodama, a posebno o surovom ubijanju mladunčadi radi krzna. U svetu se o tome ništa nije znalo, a Jursenarova je bila svesna da bi slava B. B. imala uticaj na žene.

„Stoga bih vas zamolila da nešto učinite, bilo da samo pošaljete još jedno pismo premijeru Kanade, bilo da, što je još važnije, protestujete na televiziji protiv  tragične upotrebe kože foke. Pripadam grupi koja veruje, poput Svetske federacije za zaštitu životinja, da će se željeni rezultat istinski postići samo bojkotom krzna foke. Tu mišljenje žena igra ogromnu ulogu. Na kraju se izvinjavam zbog ovog dugačkog pisma i još jednom vam zahvaljujem na onome što ste učinili u humanitarnom cilju: divno je što su lepota i milosrđe istovremeno i dobrota.”

I bila je u pravu. Brižit Bardo je otputovala do polarnih ledenih kapa Blan-Sablona u Kanadi, u akciju spasavanja. Slikala se s bebama foke kako bi privukla pažnju medija, vrištala je na Kanađane, pisala pisma francuskom predsedniku Žiskaru d’Estenu, engleskoj kraljici Elizabeti Drugoj i drugim svetskim liderima. To je urodilo plodom krajem sedamdesetih, kad je Francuska zabranila uvoz krzna beba foke, a kasnije je isto učinila i EU.

La pasionaria životinja

Na snimanju njenog poslednjeg filma „Poučna i vesela priča o neustrašivom Kolinou” (1973) na setu u Perigoru je statirala starica sa malom kozom, nestrpljiva da se završi snimanje jer životinja sutradan treba da bude poslužena na pričesti njenog unuka. B. B. je odmah otkupila kozu, nazvala ju je Kolinet i odvela u svoj hotel sa četiri zvezdice, uslovivši menadžera: ili koza spava s njom u sobi ili obe spavaju napolju. Taj čin spasavanja kozice ujedno je označio i njen oproštaj sa sedmom umetnošću. Povukla se na svoje imanje La Mandrag i potpuno se posvetila borbi za dobrobit životinja.

Ne samo da je okrenula leđa slavi i blistavoj karijeri sa samo 39 godina, izazivajući kritike i ismevanje, već je zadala sebi cilj koji je u to vreme bio nezamisliv. Danas, usred veganstva, biodiverziteta i ekologije, briga za životinje nije samo cilj već i nužnost. Glumica je to shvatila pre 50 godina, bila je ispred svog vremena. Rasprodala je svoje dragocenosti na aukciji i 1986. novac uložila u osnivanje svoje fondacije za životinje : Fondation Brigitte Bardot , koja sada ima oko 300 zaposlenih i za koju je i sama neumorno radila do kraja života. „Mladost sam dala ljudima, mudrost i iskustvo dajem životinjama”, rekla je.

Uoči sahrane 7. januara, Jelisejska palata je ponudila porodici nacionalno odavanje počasti za francusku Marijanu, što podrazumeva svečano unošenje kovčega u dvorište Invalida, govore predsednika i visokih zvaničnika. Poštujući želju Brižit Bardo za diskrecijom i intimnim oproštajem, njen suprug je to odbio i pozvao na osnivanje Državnog sekretarijata za prava životinja. Time bi se uslišila najveća želja počivše, koja je položena u porodičnu grobnicu Bardoovih na groblju Sen Tropea, među maslinama, galebovima i pod mediteranskim suncem.