Robert Huk – engleski Leonardo da Vinči

Engleski genijalni naučnik Robert Huk (1635–1703) malo je potcenjen i u senci svog slavnog sunarodnika Isaka Njutna iako je verovatno najveći naučnik eksperimentalista i pronalazač u intelektualnoj i naučnoj revoluciji 17. veka. Huk je bio veoma obrazovan čovek i izuzetno nadaren pronalazač. Njegova interesovanja nisu poznavala granice i kretala su se od slikarstva u mladosti, zatim fizike, praktične mehanike, mikroskopije, astronomije, preko hemije, termodinamike, biologije i geologije, do arhitekture i pomorske tehnologije, što neodoljivo podseća na njegovog slavnog prethodnika Leonarda da Vinčija. Huk je shvatio da je nauci potrebna tehnika, odnosno merni instrumenti koji su bili neophodni da bi se proširila ljudska percepcija. Njegov prevashodni trud je bio usmeren na pronalazaštvo i eksperimente, kao i na poboljšanje već postojećih mernih uređaja, gde su njegove manuelne veštine, poznate još iz detinjstva, došle do punog izražaja. Huk je govorio: „Želeo bih da napravim što više novih naučnih otkrića u cilju njihove neposredne praktične primene.”

Između ostalih dostignuća, izumeo je univerzalnu zglobnu spojnicu, koja je danas važan sklop motornih vozila. Nezavisno od njega, ovu spojnicu je izumeo i Kardano, pa se van anglosaksonskog sveta naziva Kardanova spojnica. Smatra se, takođe, pronalazačem tzv. irisne (pokretne) dijafragme (primena kod foto-aparata), ranog prototipa respiratora, usavršenog mikroskopa, sidrenog zatvarača i spiralne opruge, koja je u časovnicima omogućila preciznije merenje vremena umesto ranije korišćenog klatna, posebno na brodovima. Izumeo je ili poboljšao meteorološke instrumente kao što su barometar, anemometar i higrometar. Definisao je za materijale u domenu elastičnosti zakon koji pokazuje zavisnost sile od deformacije i koji danas uče đaci i studenti fizike i tehnike. U naučnom svetu je poznata kratka latinska izreka ovog zakona: „Ut tensio, sic vis” (Kakvo je istezanje, takva je i sila.)” Odredio je reperne tačke termometra – tačku topljenja leda i tačku ključanja vode. Doprineo je teoriji toplote i sagorevanja, kao i teoriji gravitacije, svetlosti i oscilatornim pojavama i dao važan doprinos biologiji i paleontologiji. Mnogo pre Darvina, Huk je prepoznao da su fosili ostaci drevnog života.

U svojstvu glavnog geodete i arhitekte pomogao je u obnovi Londona nakon kuge i velikog požara 1666. godine, projektujući zajedno sa Kristoferom Renom ulice, zgrade, Kraljevsku opservatoriju Grinič i spomenik – kameni stub visine 62 metra u znak sećanja na veliki londonski požar. Pomagao je poznatom britanskom naučniku Robertu Bojlu u proučavanju fizike gasova, pri čemu je konstruisao vakuum pumpu koju su koristili za svoje eksperimente sa gasovima. S pumpom su ostvarili vakuum i pokazali da je vazduh neophodan za sagorevanje i provođenje zvuka.

Huk je bio tip univerzalnog naučnika koji se tada nazivao virtuozom i koji je bio sposoban da doprinese otkrićima od velikog značaja u bilo kojoj oblasti nauke.

Najgenijalnija knjiga

Robert Huk je rođen u Frešvoteru, na ostrvu Vajt u Engleskoj. Nakon očeve smrti trinaestogodišnji Huk je poslat u London, gde je kratko šegrtovao kod poznatog slikara, a zatim je učio u Vestminsterskoj školi, u kojoj je za kratko vreme proučio kompletnu euklidsku geometriju. Studije je nastavio na Oksfordskom univerzitetu, a one su mu izuzetno koristile iako nije stekao diplomu. Ubrzo je postao asistent Robertu Bojlu, koji ga je preporučio za članstvo u Kraljevskom društvu u Londonu, koje je osnovano radi diskusije i promocije tema iz prirodnih nauka. U londonskom Kraljevskom društvu nadzirao je izvođenje eksperimenata, a potom je postavljen za sekretara tog društva. Na jednom od sastanaka Društva Huk je pokazao moć svog novog konstruisanog mikroskopa. On je prvi upotrebio reč „ćelija” (engl. cell) da bi opisao šupljine nalik na saće koje je zapazio dok je pod svojim mikroskopom posmatrao isečak plute. Reč „ćelija” je kasnije počela da se koristi i za osnovne gradivne jedinice živih bića.

Huk je postao slavan nakon što je 1665. objavio svoje kapitalno delo Mikrografija (Mali crteži), koje je zadivilo naučni svet, a te godine je postao i profesor geometrije na koledžu Grešam i to je obavljao do svoje smrti. U delu Mikrografija, koje je, prema istoričarima sa Univerziteta Oksford, značajno i trajno uticalo na svet nauke nalaze se mnoga izvanredna naučna zapažanja. Samjuel Pipis, poznati pisac dnevnika i Hukov savremenik, nazvao je Mikrografiju najgenijalnijom knjigom koju je ikada pročitao. U Mikrografiji se takođe nalaze precizni, prelepi crteži insekata koje je on sam nacrtao na osnovu onoga što je video pomoću svog mikroskopa. Najpoznatiji je njegov crtež buve, veličine 30 puta 45 santimetara, i na njemu su prikazani svi najsitniji detalji ovog insekta. Uveličan crtež tog sićušnog stvorenja koje ponekad gostuje na ljudima šokirao je čitaoce onog vremena, a neke dame su navodno padale u nesvest kada bi videle taj crtež! Nakon što je uporedio uveličani vrh igle sa stvarima iz prirode, Huk je napisao: „Zahvaljujući mikroskopu, možemo videti stotine primera igličastih završetaka koji su i po nekoliko hiljada puta oštriji nego vrh igle.” Ukazao je na dlačice, čekinje i klešta insekata, kao i trnove, kukice i dlačice biljaka. Kako piše Encyclopedia Britannica, „zahvaljujući njegovom mikroskopu prvi put je otkriven svet živih organizama neverovatne složenosti”.

Kao matematičar i fizičar, Huk se najduže bavio astronomijom. Imao je teleskop u koledžu u kome je predavao i, pored osmatranja svemira, stalno je radio na razvoju teleskopa. Otkrio je periode rotacije Jupitera i Marsa i crvenu pegu na Jupiteru. U svojoj Mikrografiji je prikazao detaljne slike mesečeve površine i pokušavao je putem eksperimenata da objasni nastanak kratera. Njegova posmatranja kometa i planeta omogućila su mu da postavi ispravnu hipotezu da gravitacija utiče na sva materijalna tela i da je gravitaciono privlačenje uzrok kretanja nebeskih tela po orbitama, pri čemu je to privlačenje veće ako su tela međusobno bliža (zakon obrnutih kvadrata).

Huk se borio protiv Njutna oko primata u otkrivanju zakona gravitacije i oko talasne prirode svetlosti. On je optužio Njutna da mu je ukrao ideje i često se upuštao u javne debate o tome. Na jednom sastanku Kraljevskog društva Huk je ironično zahvalio Njutnu što koristi njegove ideje. U toj njihovoj naučnoj utakmici, koja je prelazila i u neakademsku svađu, pobedio je Njutn, jer je bio koncentrisan na određeni problem i uspeo da hipoteze o gravitaciji i kretanju nebeskih tela prvi matematički dokaže. Njutn je bio veoma uticajna ličnost u Kraljevskom društvu, mada osvetoljubiv i sklon stalnim sitničavim raspravama i aroganciji. U pismu upućenom Robertu Huku, Njutn je napisao čuvenu rečenicu, veoma citiranu u svetu nauke, kojom je svoj uspeh pripisao prethodnim velikanima u nauci: „Ako sam video dalje od drugih, to je stoga što sam stajao na plećima divova!” Međutim, ima mišljenja da je Njutn ovom rečenicom istovremeno želeo ironično i uvijeno da uvredi Huka, koji je bio neuglednog izgleda: mršav, niskog rasta i pogrbljen. Robert Huk je ostao u Njutnovoj senci uprkos svojoj nesumnjivoj genijalnosti, jer je rasipao energiju i koncentraciju na veliki broj različitih naučnih i tehničkih oblasti i prvenstveno je bio fokusiran na eksperimentalni i pronalazački rad.

U zajedničkoj grobnici

I pored brojnih zasluga, ostao je i u senci Roberta Bojla, kome je pripao primat u otkriću zakona o ponašanju gasova pri stalnoj temperaturi. Ostao je i u senci Kristijana Hajgensa kada je reč o spiralnoj opruzi primenjenoj u satovima. Dakle, Huk je bio, kako se danas u sportu kaže, večito drugi ili vicešampion. Huk je umro u šezdesetosmoj godini, ali nije imao sreće ni posle smrti. Sahranjen je u Crkvi Svete Jelene u Londonu, ali zbog reurbanizacije grob je ekshumiran i ostaci tela su preneti u zajedničku grobnicu. Danas postoje spomenici Huku, krater na Mesecu i medalja nazvana po njemu, ali ne i njegovo obeleženo grobno mesto!

Robert Huk je bio naučnik nemirnog duha i izuzetne širine, čovek koji je u vremenu rađanja moderne nauke ostavio trag u mnogim granama nauke i tehnike. Iako je za života često ostajao u senci svojih slavnijih savremenika, Hukov doprinos naučnoj metodi, eksperimentu, pronalazaštvu i razumevanju prirode ostaje temeljan i trajan. Danas, kada je nauka uglavnom kolektivni poduhvat, Robert Huk je jedan od njenih istinskih pionira – istraživač koji je svet posmatrao kroz mikroskop, ali video, razmišljao i stvarao mnogo dublje i šire.