Među crvenim zdanjima Libeka i Kila

Mnogi su čuli za Holštajn krave, poznate po tome što daju mnogo mleka, ali tek malobrojni znaju gde se nalazi Šlezvig-Holštajn, nemačka državica kojoj poznata rasa duguje ime. Smestila se na samom severu i graniči se s Danskom, a glavni grad Kil i obližnji Libek imaju šta da ponude turistima. Ali, za posetu ovih mesta treba se dobro kondiciono pripremiti, jer se mesta obilaze pešice, na ulicama se događa mnogo toga zanimljivog.

Najsevernija nemačka država poznata je po tome što se ovde proizvodi biogas i od toga dobro zarađuju. Po gustini naseljenosti stoji najslabije, što joj nimalo ne smeta. Ima nešto malo autohtonih Danaca i naravno, raznih pravih stranaca, doseljenika.

Kil se nalazi na obali Baltičkog mora. To je i vojna i civilna luka, ovde se grade podmornice i ko zna šta sve još. Kil je postao glavni grad po direktnom Hitlerovom naređenju kada je došao na vlast, jer je bio jako nezadovoljan što se dotadašnji glavni grad, Libek, star vekovima, izjasnio protiv njega. Tako je to ostalo do danas.

U Kilu se svake godine održava veliko svetsko takmičenje u jedrenju koje traje nedelju dana, negde sredinom juna.

Iz sela oko Libeka potiču dve izuzetne ličnosti: ruska carica Katarina Velika i Karl Marija fon Veber, kompozitor, dirigent i pijanista.

Oba grada imaju nešto više od 200.000 stanovnika, ali posetioci iz celog sveta pre svega dolaze da vide veličanstveni Libek. To je stari, nekada veoma bogati srednjevekovni grad.

Na ulazu u mesto nalazi se Holsten tor, ogromna, atraktivna, trospratna kapija zidana od crvenih cigala s još dve kupole koje streme visoko u nebo. Podignuta je 1477. godine, a sada je u njoj muzej. Odmah iza kapije je veliki most. Staro jezgro grada sa svih strana je okruženo vodom, kanalima, rekom...

Kanalima i rekom odvija se živ saobraćaj, a turiste prevozi i „bus amfibija”, koji se kreće pola u vodi, pola po suvom.

Po maštovitim, bogato ukrašenim, očuvanim, uglavnom trospratnim zgradama može se naslutiti kako je ova oblast imala bogatu prošlost. Već u 13. veku su imali i gradsku bolnicu „Sveti duh”, koja ima četiri kupole i čini arhitektonski sklad s ostalim delovima grada i crkvama. U zdanju nekadašnje bolnice ima mnogo vitraža, hrišćanskih motiva, skulptura... Lako bi je zamenili s crkvom. Imala je i jednokrevetne sobe, doduše minijaturne, verovatno dva puta dva kvadratna metra površine.

U Libeku se nalazi i Hanza muzej, jer je ovde osnovano prvo takvo cehovno udruženje ili savez koji je okupljao trgovce ili zanatlije iste struke. Hanza Libeka je bila savez trgovačkih cehova i gradova koji su dominirali trgovinom na Baltiku, od sredine 12. do sredine 17. veka. Cilj je bio zastupanje zajedničkih ekonomskih interesa, a Libek je bio centralni čvor trgovine. Boje hanze su bile crvena i bela.

Dom Vilija Branta i Gintera Grasa

U Libeku se nalazi i kuća nemačkog književnika i nobelovca Gintera Grasa, koji je napisao „Limeni bubanj” i „Pseće godine”, zatim dom političara Vilija Branta, ali i muzej Tomasa Mana, i to u kući Budenbrokovih.

Ako grad posmatrate s visine, izdaleka ili ako u njega ulazite preko pešačkog mosta, videćete fantastičnu panoramu mesta s mnoštvom kupola: grad ima bar sedam grandioznih crkava i izuzetnu Gradsku kuću. Ona se nalazi u srcu grada. Lepa, visoka, atraktivne fasade, različita sa svake strane, s koje se posmatra, s divnim unutrašnjim dvoranama. Poseća na zamak iz bajke. Na trgu ispred nje, na nekoj vrsti pijace-svaštare, čuju se svi svetski jezici. Iziskuje mnogo vremena prvo naći slobodno mesto, a onda nešto i popiti ili pojesti, a onda još i sačekati račun.

Raj za sladokusce

Preko puta Gradske kuće, u glavnoj ulici, nalazi se velika robna kuća marcipana. Tek u Libeku smo saznali da je ovaj grad prestonica najfinijeg marcipana. U prodavnici ili poslastičarnici se tiska mnoštvo sveta, svi kupuju kao da je džabe, teško je bilo šta izabrati u ogromnoj ponudi. Marcipan je ovde zaista stvar na prvom mestu.

Barik vino

Ovde vredi kupiti i vino, koje je proslavilo ovaj kraj. Iako nekada bogati, građani Libeka nisu hteli da kupuju najbolji, skupi francuski bordo, već su dugo kupovali samo mlado vino iz Bordoa. Međutim, kao vešti trgovci, dosetili su se šta da urade. Mlado vino su počeli da sipaju i čuvaju tri godine u svojim hrastovim buradima, što daje vinu poseban ukus. To se danas zove barik vino. Tako su vremenom stvorili svoj prepoznatljiv proizvod, a svaki pravi vinopija ne propušta to zadovoljstvo. Tako su svi zadovoljni, posebno domaćini koji trljaju ruke.

Brodovi za trgovinu solju

S leve strane reke nekada se nalazila ogromna robna kuća iz srednjeg veka. Prostirala se na od više hiljada kvadrata, imala je više povezanih velikih hala i naravno sagrađena je od crvenih cigala. Tu se trgovalo, pre svega, solju, između Skandinavije i centralne Evrope. Brodovi, koji su prevozili tovare soli, nisu bili veliki, jer Baltik je plitko more, najčešće dubine samo oko 40 metara. Nešto severnije, u gornjem delu grada sačuvan je i izložen jedan takav brod na jedra, s dve katarke.

Blještavi đavo

Svaka od crkava je dimenzija katedrale, tokom kratke poste stigli smo da posetimo samo jednu, ali zvanično najvažniju. Ogromna je, visoka, impresivna, valjda da bi čovek pored nje bio što manji. U vazdušnim napadima 1942. potpuno je spaljena i srušena, ali je danas potpuno obnovljena.

Turistima je posebno interesantna skulptura bronzanog đavola, visoka skoro metar. Turizam je ovu figuru potčinio sebi. Niko ne propušta da ga pomazi, „povuče” za uši i da se slika pored njega, pa on sada blješti, a posebno je od dodira izlizana glava.