Ovo se valja, a ono donosi nesreću

„Sto sela – sto običaja”, izreka je koja se upotrebljava da opiše raznolikost i bogatstvo naše narodne tradicije, ali i da ukaže na razlike koje postoje od mesta do mesta. Zahvaljujući internetu ono što je nekada bilo lokalno, danas je globalno, ili bar nacionalno. Dovoljno je običaj iz jednog kraja postaviti na portal i on će se nametnuti kao neko univerzalno pravilo iako to nije. Pa će se jedni čuditi, drugi se krstiti, a treći ga prihvatiti zdravo za gotovo.

Društvene mreže su uticale da se naš svakodnevni život meri brzinom klikova. Tako i praznici često dobijaju značenje na osnovu toga šta je „trending”. Važno je u moru informacija probiti se na tržište po svaku cenu, pa to ponekad izgleda kao skrnavljenje verskih praznika.

– Danas se, više nego ikada, susreću dva sveta – onaj arhetipski, koji je duboko ukorenjen u tradiciji, i ovaj savremeni, digitalni, u kojem je sve dostupno kao na dlanu. Ali upravo u tom sudaru dešava se i najviše nesporazuma, objašnjava etnolog dr Vesna Marjanović, koja više godina istražuje narodna verovanja i kalendarsku praksu u Srbiji, a odnedavno je i autorka „Srpskog narodnog kalendara”.

Ovo moraš radi uroka

Istovremeno s porastom interesovanja za tradiciju, na društvenim mrežama pojavila se čitava „virtuelna moralnost” – novi sistem pravila koji obećava idealan poredak i upozorava na posledice ako se od njega odstupi. Na „Fejsbuku”, „Instagramu” i portalima svakodnevno se mogu videti poruke koje više liče na recepte nego na stvarna narodna verovanja: šta „ne sme” da se radi na praznik, šta „mora” da se pročita, koje je postupke „Bog oprostio, a koje nikako ne prašta”.

Takvi sadržaji, mada često naizgled bezazleni, stvaraju osećaj da postoji jedan idealan model ponašanja – i slika „grešnika” ako se on ne ispoštuje. Upravo zato se strah od greške, kazne ili lošeg ishoda brzo širi internetom. Umesto razumevanja tradicije kao živog, promenljivog sistema, mnogi usvajaju medijski konstruisanu verziju običaja, koja se predstavlja kao jedino ispravna.

Do devedesetih godina 20. veka narodni običaji egzistirali su uglavnom na selu, u prepoznatljivom obliku. U urbanim sredinama mnogi rituali bili su gotovo napušteni, a crkva je, podseća dr Marjanović, često proglašavala narodna tumačenja „sujeverjem”. Ipak, s krajem osamdesetih i raspadom bivše države, nacionalna i duhovna pitanja dobijaju novu snagu, a uz njih i interesovanje za stare običaje.

– To je bio trenutak velikog povratka tradiciji. Ali najveći zaokret desio se kada su mediji – prvo televizija i štampa, a potom i internet – počeli da masovno proizvode sadržaje o praznicima – ističe naša sagovornica.

U ranim televizijskim emisijama sveštenici su tumačili hrišćanske praznike, dok su etnolozi prikazivali slike prošlosti iz naučne literature 19. veka i terenskih istraživanja. Međutim, kako je medijski prostor rastao, tumačenja su postajala sve pojednostavljenija, često na uštrb autentičnosti.

Dr Vesna Marjanović ukazuje da je senzacionalizam novonastalih medija najveći uoči velikih praznika. Tada društvene mreže preplavljuju naslovi ʼdanas nikako ne radi ovo’, ʼova boja donosi nesreću’, ʼmolitva koju morate pročitati’. – To su novi recepti za ponašanje i nemaju mnogo veze sa stvarnim, istorijskim običajima – tvrdi ona.

Česte internet preporuke poput „ne uključujte veš mašinu na crveno slovo” ili „bacite sekiru ka nebu protiv oluje” deo su onoga što naša sagovornica naziva retradicionalizacijom – oživljavanjem arhaičnih praksi koje ponekad nisu upražnjavali ni naši preci.

Na pitanje da li su novi mediji više pomogli ili odmogli razumevanju tradicije, ona daje nijansiran odgovor:

– Oni su nesumnjivo otvorili prostor za širenje znanja i obnovu interesovanja. Ali su istovremeno omogućili i manipulaciju – društvene mreže obožavaju senzacionalnost. Stvara se idealizovana, često mehanizovana slika prošlosti, u kojoj se ljudi plaše da ne pogreše.

Kako onda pristupiti tradiciji danas?

– Pre svega – racionalno i s poštovanjem. Dobro je znati kako su živeli naši preci, ali samo ukoliko razumemo njihovo vreme, uslove i potrebe. Sasvim je u redu da se čovek danas duhovno opusti uz praznik, u krugu porodice ili bliskih ljudi. Tradicija se menja. Ona nikada nije bila fiksna kategorija, već dinamična, prilagodljiva – poručuje dr Marjanović. Običaji su oduvek bili fluidni: menjali su se, prilagođavali, ponekad odumirali, a ponekad se ponovo pojavljivali kada za to postoji društvena potreba. Današnje digitalno oživljavanje davno napuštenih praksi često nema veze s njihovim prvobitnim značenjem. U virtuelnom prostoru mitologeme se povezuju sa savremenim potrebama za sigurnošću, isceljenjem, spasenjem ili potvrdom pripadnosti, pa se pomoć traži u vidu „onlajn recepta” za život. Mediji to, naravno, rado koriste kako bi proširili uticaj i privukli publiku.

Traganje za identitetom

Tako je beg u digitalni svet postao deo traganja za identitetom. Ljudi žele da se povežu s korenima, da pronađu stabilnost u nesigurnim vremenima, ali često dobijaju idealizovanu ili iskrivljenu sliku prošlosti.

– Upravo zato, u tekstovima „Srpskog narodnog kalendara” za 2026/7534. godinu naglašena je potreba da se tradicija posmatra u kontekstu – uz razumevanje vremena, prostora i uslova u kojima su živeli naši preci. Ako to nije moguće, onda je najbolje osloniti se na lični osećaj, racionalno tumačenje praznika i na potrebu da se praznik doživi kao trenutak mira, duhovnosti i bliskosti s najmilijima. Tradicija je najvrednija onda kada nas ne plaši, nego obogaćuje – poručuje Vesna Marjanović.

Bosiljak u piću štiti od zla

Kao ilustraciju načina na koji društvene mreže pretežno mladim naraštajima približavaju verske praznike, etnološkinja Vesna Marjanović je izdvojila nekoliko naslova bez isticanja portala s kojih su preuzeti. „Božić se slavi tri dana, a evo šta se radi s badnjakom…”„Sutra je Savindan: Prema običajima ovu boju nikako ne treba nositi, jer donosi nesreću…”

„Sutra slavimo Petrovdan: On je svetac koji drži ključeve od raja, a naši preci su verovali da jednu stvar ne prašta…”

„Sutra je Ognjena Marija čuvajte se gneva ove…”

„Simbolika koju nosi bosiljak na Veliku Gospojinu: staro verovanje kaže da treba da ovu biljku stavite u jelo ili piće da se zaštitite od zla…”

Večera na podu solitera za badnje veče

– Kada vidite da neko u stanu u soliteru postavlja večeru na pod za Badnje veče jer je to ’pravilno’, onda shvatite da se ne radi o tradiciji, već o interpretaciji proizvedenoj u medijima – ističe autorka „Srpskog narodnog kalendara”.

Iako su takvi sadržaji često za kritiku i neutemeljeni u pravom verovanju, iza njih stoji razumljiva ljudska potreba. Kakva?

– Mlade generacije, posebno one koje su odrasle u digitalnom okruženju, traže identitet. Porodične veze su se promenile, a mnogi su izgubili kontakt sa sredinama iz kojih potiču. Internet zato postaje mesto potrage za korenima. U kriznim vremenima – a poslednje decenije su za mnoge to upravo bile – ljudi se često okreću duhovnosti, bilo u crkvi ili u narodnim verovanjima. Često se može čuti rečenica ʼko veruje, njemu i pomaže’. To je duboko ukorenjena težnja ka sigurnosti – ističe Vesna Marjanović.