Aki se vraća kući

Da vam predstavim Akija, urbanu legendu čitavog našeg komšiluka, a moglo bi se reći i šire. Neobično omiljen kod dece i odraslih. Čistokrvni jazavičar, poklon od mog prijatelja Lazara Stojanovića. Star dve godine. Oči samo što ne progovore. Sjajan pas, mirne naravi, dlake lepše od bilo koje svile. Svakog prolaznika srdačno pozdravi iz dvorišta i svaki put, kao po nekom nepisanom pravilu, izmami po neku dečju ručicu koja ga pomazi preko ograde.

Međutim, ne lezi vraže, u poslednjih nekoliko meseci postao je nestašan. Pobegne iz dvorišta bez ikakvog povoda i razloga i vrati se nakon nekoliko sati blejanja ispred Vuletovog marketa, u centru sela. Uglavnom, hoda uzbrdo dostojanstveno, više trčkarajući i ne obraćajući naročitu pažnju na prolaznike, ali ni na veliki broj napuštenih kerova lutalica, kojih je puna Sremčica. Vide i oni, valjda, da je sićušnog rasta, kao i gazda, malo se omirišu, po starom kerećem običaju i svako nastavi svojim putem, mada su i njihovi putevi gotovo na istovetan način nepredvidivi kao što su i naši. Mislim čovečiji.

Pre tri dana, sticajem okolnosti, i iz jedino njemu znanih razloga, odbio je da sa ženom uđe u autobus i utekao u Lipovačku šumu, upravo kod okretnice 511-ce. Nikada pre toga nije bio tamo, a od našeg dvorišta do okretnice, prema mom pametnom satu, ima tačno pet kilometara.

Skoro da sam izgubio svaku nadu da ćemo se ikada više sresti, uprkos tome što me je zet Dragan tešio rečima: „ma, vratiće se on”.

Nakon tri dana i tri noći, eto Akija u dvorištu. Kaže mi žena „vratio se Aki”. – „Nemoguće”, uzvraćam sa nevericom.

„Snimila ga kamera”, kaže mi žena.

Sjurim se niz stepenište do dvorišta, a on pokajnički, ali po staroj navici i u njegovom maniru, ispruža vrat i glavu da ga mazim. Izliv obostranih emocija, a nakon toga slavlje uz bogatu porciju sveže vode i hrane za ljude. Granulama nešto nije sklon, što i ne čudi. Ko zna od čega ih prave. Kao i ovu našu.

A sada idemo i Aki i ja da spavamo.

Laku noć, prijatelji moji.