Kvalitet i emocija se ne falsifikuju

Kolekcionar i izuzetan poznavalac ruske umetnosti, Vladimir Pešić punih 36 godina gradi zbirku koja je rasuta između Srbije, Rusije, Letonije i Londona. U razgovoru za „Magazin” otkriva kako je započeo svoj put, šta ga inspiriše i zašto veruje da umetnost ne može da se falsifikuje.

Sreli smo se u Salonu Muzeja grada Beograda, gde je bila u toku izložba „Sazvežđe znamenitih ruskih umetnika 19–20. veka iz zbirke Vladimira Pešića” na kojoj je predstavljeno 36 slika i osam ikona nastalih krajem 19. veka.

U crnom odelu, s kravatom i maramicom u džepu sakoa, Pešić ne samo da je izgledao otmeno i elegantno, već je iskazao i poštovanje prema profesiji kojom se bavio i njegov otac. Dušan Pešić (1932–2019) bio je dopisnik „Politike” iz Velike Britanije, Francuske, SSSR-a i SAD, tokom tri decenije, od 1966. do 1996. godine. Kada nije bio u inostranstvu, bio je uspešni komentator, urednik spoljnopolitičke rubrike, zamenik glavnog i odgovornog urednika, a jedno vreme i zamenik direktora NO „Politika”. Sin tog i takvog barda pisane reči, posvećen je kulturnoj misiji. Postavka iz Vladimirove zbirke predstavljala je centralni događaj manifestacije „Dani Moskve u Beogradu”. Izuzetna po tome što je to bila jedina prilika u današnje vreme da se originalna dela ruskih klasika vide van Rusije.

Duh Moskve u Beogradu

– Nije ovo samo svedočanstvo visokog nivoa ruskog slikarstva 19–20. veka, već i simbol duhovne veze između Rusije i Srbije. Leonid i Rima Brailovski su doneli duh Moskve u Beograd, gde su živeli i stvarali. Njihova dela postala su deo srpske kulturne scene, pretvorivši se u most između dva grada i dve tradicije, pa zato „Hram Vasilija Blaženog u Moskvi”, naslikan u Beogradu početkom 1920, simbolično reprezentuje izložbu – objašnjava Vladimir.

– Ne kupuju se sada slike, nije momenat, ali kada su mi je ponudili nisam mogao da odolim – priča naš domaćin.

Imao je samo 20 godina kada je „zaronio” u kolekcionarstvo. Kako se mlad čovek, pred kojim su brojna iskušenja savremenog doba, reši da prvi zarađeni novac potroši na minijaturu, „Poziv na krštenje Slovena” iz 1870 godine?

Kao da nije čuo pitanje, Vladimir nastavlja započetu misao ispred slike koja je prva stigla u njegovu kolekciju.

– To je delo slikara ruskog dvora Adolfa Šarlemanja na kojem je prikazan knez Vladimir koji je od svih vera izabrao pravoslavlje. Prikazan je kako poziva Poljane, pleme koje je živelo na teritoriji Kijevske Rusije, da prime pravoslavno hrišćanstvo. Zemlja kojom je vladao zvala se Kijevska Rusija, a danas se, uz taj naziv, koristi i Drevnoruska država. Glavni grad bio je Kijev. Putovala je sa mnom po svetu, zaštićena od krađe.

Zvezde „Sazvežđa”

Pitanje se samo „ispililo”, šta je najvrednije što posedujete u svojoj zbirci koja broji preko 330 umetničkih dela?

– Imam ih dosta, ne brojim, jer ih biram i kupujem s velikom pažnjom i žudnjom da se nađu u mojoj kolekciji – kaže.

U beogradskom Salonu, prošlog meseca, „Sazvežđe” je videlo oko osam hiljada posetilaca.

Zato naš sagovornik kaže:

– Uspeh je ako sam uz pomoć slika publici skrenuo pažnju s telefona, ako sam ih „nagovorio” da izađu u prirodu i vide ono što slikar vidi, da budu inspirisani istorijskim događajima sa slika ili veoma dirljivom i poučnom pričama kao što je o princezi Mafaldi Savojskoj. Portret princeze je delo čuvenog Kolesnikova, koga su naši zavoleli kao svoga, svaka bogatija porodica je želela da ima njegovu sliku posle Drugog svetskog rata. Mafalda je bila kćerka kralja Vitorija Emanuela i kraljice Jelene Savojske, unuka crnogorskog kralja Nikole Petrovića Njegoša. Udala se za princa Filipa Hesenskog, unuka nemačkog kralja Fridriha. Optužili su je za pad Musolinija i za trovanje bugarskog kralja Borisa. Uhapšena je i odvedena u logor u Nemačku gde je stradala u bombardovanju.

Princezin portret u raskošnom ramu je prvi put predstavljen javnosti pre tri godine na izložbama u Vršcu, potom i u Beogradu.

– Ramove biram ja, opremanje je deo mog posla. Ne stvaram, ali dajem svoj doprinos da se slike restauriraju, konzerviraju i ostanu u dobrom stanju za buduća pokolenja – dodaje.

Umetnička dela iz njegove zbirke izlagana su na mnogim izložbama, u antikvarnim salonima u Moskvi. Pešić pruža i finansijsku podršku muzejima, pa je dobio i zvanje „Prijatelj Letonskog nacionalnog muzeja umetnosti”.

Bavi se i konsultantskim uslugama pri kupovini umetničkih dela.

– Prvih desetak godina nisam ništa uzeo bez pomoći istoričara umetnosti i eksperta, da ne napravim grešku. Vremenom sam naučio da razlikujem. Kvalitet se ne može falsifikovati.

Kad smo konstatovali da je sveznalica, poput „Vikipedije”, kroz osmeh je priznao da ima ogromnu biblioteku: enciklopedije, kataloge u vezi sa likovnom umetnošću…

Sergej Čerjomin, ministar Vlade Moskve, prilikom otvaranja izložbe otkrio nam je zanimljiv podatak da je Vladimir završio moskovsku školu broj 1231 koja nosi ime „V.D. Polenov ”: „Sa samo 16 godina upisao je Institut Morisa Toreza, što je u ono vreme bio gotovo nezamisliv podvig. I sam sam pokušao da upišem moskovski univerzitet, i uspelo mi je tek iz četvrtog puta.”

– Otac je jedno vreme radio u Londonu, tu sam rođen. U Parizu sam prohodao i sa šest i po godina krenuo u školu koju sam nastavio u Beogradu, od četvrtog do osmog razreda išao sam u školu „Vladislav Ribnikar”. Potom smo prešli u Moskvu gde sam završio 9. i 10. razred osnovne školu.

Odlazak u Moskvu bio je šok. U oktobru već sneg. Mleko se prodavalo u mlečnoj radnji 500 metara od kuće, radnja sa hlebom još 500 metara na drugu stranu… Bile su to teške godine u Sovjetskom Savezu. Živeli smo u diplomatskim korpusima. Mogli smo da se krećemo 50 kilometara oko Moskve, za kretanje dalje morala je da se traži posebna dozvola. Jugoslaviju su u knjizi iz geografije vodili kao kapitalističku zemlju. Stranac je 80. godina u Rusiji bio egzotika, a plašili su se i da bi mogli da imaju problema ako komuniciraju s nama.

To je, primećujemo, vreme prvih ljubavi.

– Da, i bila je Banjalučanka. Upoznao sam je na Cresu. Zbog nje sam pobegao od kuće sa 14. godina. Od tate sam svaki mesec dobijao neku sumu, zauzvrat sam imao obavezu da bacim đubre, čistim sobu... Od te moje „plate” kupio sam kartu za autobus do Banjaluke. Zvala se Aleksandra. Proveli smo prelepo popodne i onda noćnim autobusom nazad za Beograd.

Posle završene prve godine fakulteta u Rusiji, vratio se u Beograd i nastavio studije. Sa 17,5 godina bio je najmlađi student na Filološkom fakultetu (Francuski jezik). Međutim, nije ovde video svoju perspektivu, pa je treću godinu nastavio u Moskvi. Ocu je tad istekao mandat, pa se vratio u Beograd, a Vladimir je ostao da studira i radi.

Tada su, kako kaže, stranci lepo zarađivali u Rusiji, a za Ruse su to bila teška vremena. Od prvih para koje je zaradio sa 19. godina pokrenuo je proizvodnju porcelana.

– Umetnici su pravili srca od porcelana, s ružama i kalama. Invalidi su pravili kutije, par hiljada komada. Odneo sam ta moja srca u Švedsku misleći – ako daju 10 evra za pivo, daće toliko i za srce kao simbol ljubavi. Tu sam se razočarao, da mi je to krenulo možda ne bih ni kupovao slike.

Vreme Gorbačova

Ljubav prema kolekcionarstvu vuče iz detinjstva.

– Imao sam sreću da je naš kućni prijatelj bio poznati hirurg na VMA u Beogradu akademik, general-pukovnik Isidor Papo. Imao je veliku zbirku i poštanskih marki i slika. Kada sam imao devet godina poklonio mi je poštanske marke i rekao da počnem da ih sakupljam od godine u kojoj sam rođen, od 1969.

Prelomni trenutak za formiranje i značajno proširivanje porodične zbirke slika desio se u vreme Gorbačovljeve perestrojke, kada je u Moskvi 1988. održana prva prodaja slika aukcijske kuće Sotbi. Taj događaj je još više zainteresovao Vladimira za umetnička dela. Prvu sliku je kupio 1989. u jednom moskovskom komisionu. Već naredne godine 1990. u Londonu na aukciji ruskih slika s velikom strašću počeo je da kupuje vredne slike. Skuplja i ikone i unikatne starinske predmete.

Pešićev cilj i životna misija je osnivanje Muzeja i objedinjavanje cele kolekcije u Srbiji. Međutim, najveća prepreka tome su carinski propisi u Srbiji, koji propisuju 10 odsto carine i 20 odsto PDV-a, što predstavlja 30 odsto opterećenja za kulturno dobro. On ističe da su u Rusiji i Evropi takvi nameti znatno manji ili nepostojeći, naglašavajući da: „Zemlje koje misle o svojoj budućnosti znaju da što je više kulturnih dobara u zemlji time je zemlja bogatija.”

Zastajemo pored portreta mlade žene – Tamara Biba, rad Aleksandra Tolstoja.

– To je supruga brata mog pradede. Ruskinja. Došla je u Beograd mlada, s majkom. Dolazila je kod moje baka Ane, pile su kafu svaki dan. Nije imala naslednike, pa je mami ostavila svoj portret.

Majčina porodica bila je cincarskog porekla. Čukundeda Andreja Dada (1828-1913) trgovao je u isto vreme kada i Kapetan Miša Anastasijević. Krajem 18. veka kupio je kuću u Gospodar Jovanovoj ulici 21, koja je ekspropisana 1953. U njoj se danasnalazi Muzej Vuka i Dositeja. Posedovao je više placeva na Dorćolu, a u ulici Kapetan Mišina sazidana je trospratna zgrada koja je bila nacionalizovana 1953. U procesu restitucije Vladimirova majka dobila je 15 odsto od te vrednosti. Otkriva nam i da je pradeda bio kolekcionar srpskih umetnika, a da je u rodu s Urošem Predićem.

Hoće li ga naslediti neko od troje dece i petoro unučića? „Nisam siguran. To čovek nosi u sebi” – kaže na kraju razgovora.

Zlatna značka

Za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti – Vladimiru Pešiću uručeno je 2022. priznanje „Zlatna značka”, Kulturno-prosvetne zajednice Srbije.

Ministarstvo spoljnih poslova Ruske federacije i Rossotrudničestvo nagradili su ga Medaljom za jačanje mira, prijateljstva i saradnje, koju mu je 2023. uručio Jevgenij A. Primakov.

Vihor izazvao buru

Sliku „Vihor”, remek-delo Filipa Andrejeviča Maljavina, Vladimir Pešić je doneo iz inostranstva u Rusiju. Do toga momenta ova slika je bila nepoznata širokoj publici i istoričarima umetnosti. Tokom 2019. godine slika je tri puta izlagana u Rusiji. U umetničkim krugovima „Vihor” je izazvao pravu buru. Na izložbi u moskovskom „Manježu” su je nazivali: ruska Mona Liza.