Veza sa stvarnošću

Svako od nas ima svoje vreme. Vreme u kojem bi trebalo da učini ono što se od njega očekuje, zbog čega je upućen u ovaj svet. A pred svakim je određeno pozvanje.

Pred čovekom je da čini ono što do njega stoji, što je njegova dužnost da čini, u datom mu vremenu. A da li će, koliko i kako činiti, to je – iskaz njegovog duhovnog bića, odraz njegove volje i obraz njegovog opredeljenja. Po tome, šta, koliko i kako čini, ili ne čini, pokazuje se ko je kakav čovek.

Čovek sam svoj lik iscrtava.

Ponašanje shodno prilikama

Ima ljudi koji se žale što nisu rođeni u nekom drugom vremenu – misle da bi im tada bilo lakše, ili da bi bili u prilici da nešto više postignu. To je bežanje od stvarnosti. U svakom vremenu čovek može da se iskaže. I svako je rođen baš onda kada je trebalo da se rodi, shodno prilikama i zadacima koji slede. Na njivu se upućuje onoliko ljudi koliko je potrebno da je obrade; vojska se stvara i sprema po meri rata koji se očekuje; pred svakim je neki zadatak...

Od čoveka zavisi koliko će se on posvetiti zadacima koji pred njim stoje. Delom ili nedelom svojim svaki čovek daje ton slici sveta kojem pripada.

Ovde već pominjani moj stari komšija Vaso, uobičajeno, po povratku iz škole pita me: „Šta ste danas učili?” Rekoh da smo učili o svetu, o planeti na kojoj živimo... „Šta kaže učitelj, koliko danas ima ljudi na Zemlji?”, prekide me s novim pitanjem. Odgovorih: „Četiri milijarde.” Tada je toliko ljudi živelo na Zemlji. A on će na to: „Znaš li ti da za sto godina nikog od njih neće biti?!”

Kao i svako dete, u tom malom uzrastu, ne razmišljajući dalje od onoga što mu se kaže, zabrinuh se na te njegove reči. On poćuta malo, pa veli: „Retko ko da poživi više od sto godina.” I tek tada shvatih šta je hteo da kaže: Jedni odlaze, drugi dolaze. Naše je samo ono što u datom nam vremenu učinimo.

Kako i koliko ćemo činiti zavisi od toga kako se postavimo, prihvatimo stvarnost u kojoj se nalazimo, i koliko se posvetimo dužnostima svojim. Opšte zapovesti, svim ljudima date, upućuju na to šta je dobro činiti, njima se kazuje šta je dozvoljeno a šta nije dozvoljeno činiti. Ali, pri tom, nema izričitog pravila o tome kako se u pojedinim životnim situacijama mora postupiti, jer bi se tako poništavao taj veliki dar čoveku dat – sloboda. Čovek sam odlučuje šta, koliko i kako će činiti. Po slobodi njegovoj, sledi i odgovornost njegova.

Shodno prilikama, sledi i put do cilja. S tim što cilj ne opravdava svaki put kojim se do njega stiže. Časni cilj ne opravdava nečasni put.

Poučan primer o tome kako na častan način koristiti prilike da se dođe do časnog cilja nalazimo u „Delima apostolskim”, gde se govori o Pavlovom boravku, u prolazu u Atini, dok su žitelji ovoga grada prinosili žrtve idolima. Čuvši da Pavle propoveda Jevanđelje o Isusu i vaskrsenju, uzeše i odvedoše i njega na Areopag, govoreći: „Možemo li znati kakva je ta nova nauka koju ti kazuješ?”

A Pavle stavši nasred Areopaga reče: „Ljudi ,Atinjani, po svemu vas vidim da ste vrlo pobožni. Jer prolazeći i posmatrajući vaše svetinje, nađoh i žrtvenik na kome beše napisano: Nepoznatome Bogu. Onoga, dakle, kojega ne znajući poštujete toga vam ja propovedam.”

I onda održa propoved o Isusu Hristu.

Pouka patrijarha Pavla

Na ovaj primer pozivao se i njegov mnogo mlađi imenjak, patrijarh srpski Pavle. Kazuje mi naš veliki sveti savremenik, a što sam i zapisao u mojoj knjizi o njemu: „Vidite kako je on (apostol Pavle) uhvatio vezu sa onim što jeste, sa idolopoklonstvom, da bi doveo do onoga što treba da bude. Da je on njima rekao odmah: vi ste neznabošci, idolopoklonici, lažnim bogovima se klanjate... oni bi se digli, otišli, ne bi imao kome da kaže. Ovako je on, ne ispod žita, nego de fakto uhvatio vezu sa onim što je stvarnost. To nije prevara, to je hvatanje veze sa onim što postoji.”

Prilike se menjaju, pa čovek mora da ih uzima u obzir; ne da bi se svakom nametnutom modelu ponašanja prilagođavao, nego da bi i na blatnjavom putu, kojim u određenoj situaciji nekad i sam mora proći, on čist ostao, i sa njega na čistinu izašao.

Nema preslikanog modela ponašanja. Ako ga ima, onda tu nema ličnosti. Zato je neprihvatljivo izgovarati se na nečiji put. Može se ugledati, ali ne i kopirati. Svet je pokretu, prilike nisu iste.

Ljudi pišu, država donosi zakone. Zakoni nastaju iz života, i potrebno je da zažive u narodu. Ako nije tako, onda to nisu zakoni, već mrtvo slovo na papiru. Život nije stihija, već put razumom vođen.

Kroz iskustvo čovek se uči. Tako naš čuveni prota Mateja Nenadović u svojim memoarima zapisuje: „U istom danu bio sam silan pred carem i vladarima, a uveče ponizan pred svojim slugom.”

Sve je lakše kad čovek zna šta hoće, kad zna šta je dobro.