Nerazdvojni u životu i u smrti

Trebalo je da prođe sto i više godina, pa da dvojica najistaknutijih socijalista, boraca klasnog radničkog pokreta u Srbiji i osnivača Srpske socijaldemokratske partije, ponovo stanu jedan uz drugog. Dimitrije Tucović i Dušan Popović. Dvojica političkih istomišljenika koji su delili ideju o slobodi, o ravnopravnosti i demokratiji. Dvojica žestokih protivnika rata.

Odnedavno i poprsja Tucovića i Popovića na postamentima stoje jedno do drugog u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Čudesna sudbina je konačno, u smrti i sećanju, spojila ovu dvojicu političara i humanista koji su u svom vremenu predstavljali onu bolju, moralnu stranu Srbije i bili njeni simboli u protivljenju politici tadašnje radikalske vlasti.

Tucović je poginuo u Kolubarskoj bici 20. novembra 1914. godine; Dušan Popović (Volujak, kod Rekovca, 25. decembar 1884) umro je u Londonu – 8. novembra 1918. I, evo, novembra 2025, od pogibije Tucovića prošlo je 111 godina, od smrti Popovića 107.

Koliko ih se sećamo i kako je došlo do toga da posle toliko godina njihove biste odskora stoje u Aleji velikana? Tim pre što je priča o premeštanju njihovih moštiju i perpetuiranom sahranjivanju više nego tužna, kaže unuka Dušana Popovića, novinarka Anđelka Cvijić, objašnjavajući da je Tucović premeštan šest puta, a Popović tri puta.

Život posvećen idealima

Tucović je prvo sahranjen blizu mesta gde je poginuo, pa premešten na lokalno groblje u selo Šušnjar, potom na lazarevačko vojničko groblje, pa u Crkvu Sv. Dimitrija u Lazarevcu i na Trg Slavija u Beogradu, 1949. Zbog uređenja trga i muzičke fontane, od 15. decembra 2016. Tucovićeve mošti počivaju u Aleji velikana na Novom groblju.

Popović je pak preminuo u Londonu, sahranjen na groblju Hajgejt, pored groba Karla Marksa. Marksovo večno prebivalište kasnije je premešteno nedaleko, a Dušanov grob je obrastao u korov i stajao tako zapušten sve do 1944, kada je glumac Mihailo Kovačević, član Narodnog pozorišta u Beogradu, uz pomoć članova tamošnje Jugoslovenske kolonije, organizovao restauraciju groba; nova nadgrobna ploča otkrivena je 11. novembra 1944. godine. I tako je bilo sve do 7. decembra 1959, kada su Popovićevi posmrtni ostaci odlukom jugoslovenske vlade prenesene u Beograd, u Aleju velikana, o čemu je tadašnji Rojters izvestio, a prenele evropske novine, među kojima i „Tajms”.

Ipak, ni to nije bilo konačno.

Anđelka Cvijić nam priča kako je 2021. godine dobila poziv iz Direkcije JKP „Pogrebne usluge”; kada je tamo otišla, čula je da se planira da na mestu gde leže posmrtni ostaci njenog dede treba da se uredi prostor „za obeležavanje godišnjice smrti vojvode Živojina Mišića, Petra Bojovića i generala Pavla Jurišića Šturma”. Predočeno joj je mesto gde će njen deda zauvek počivati i srce joj je zaigralo od radosti: njegov postament stajaće pored Dimitrija Tucovića. Setila se da je pročitala kako je jednom prilikom o Tucoviću i Popoviću njihov savremenik i saborac Mihailo Todorović, član SSDS-a, ni po čemu ih ne odvajajući, kazao: „Nerazdvojni u životu kao da su hteli da budu i u smrti.”

Vajar Dragan Nikolić uradio je bistu Dušana Popovića.

Čovek koji se smeje

Po važnosti uloge koju je imao u radničkom pokretu Srbije Popović dolazi neposredno iza Radovana Dragovića i Dimitrija Tucovića, kojem je bio glavni pomoćnik u izgradnji partije, pa se s pravom može uvrstiti među najveće figure radničkog pokreta u Srbiji, napisao je pravnik i istoričar Sergije Dimitrijević u predgovoru Popovićevih „Izabranih spisa”, koji su objavljeni u „Prosveti” 1951.

Popović je u London doputovao posle Stokholma, gde je u svojstvu sekretara SSDS-a učestvovao na Drugoj internacionali 5–12. septembra 1917, na kojoj su se okupile delegacije iz svih socijalističkih partija koje su se protivile ratu. Tada je i obznanio svoj „Apel civilizovanim narodima”, koji je bio, kako je zabeleženo, „najpotresniji dokument koji govori o stradanju srpskog naroda pod nasiljem austrijskih i bugarskih okupacionih snaga”. Preveden na francuski jezik, briljantno napisan, odjeknuo je u Evropi. Po odlasku iz Stokholma u London, Popović je razvio neverovatnu agitpropovsku delatnost; pisao je članke za englesku, francusku i austrijsku socijalističku štampu, boreći se protiv rata (srpski socijalisti su jedini u Evropi konsekventno glasali protiv rata).

Za svog kratkog života objavio je i dve rasprave – „Akcija i taktika” i „Za slobodu štampe”, a prevodio je Marksa, Bebela, Kauckog, Žila Geda... Bio je glavni urednik „Radničkih novina” i „Borbe”, glasila SSDS-a, koje je pokrenuo zajedno sa Tucovićem. Veliki broj tekstova nije potpisivao, a mnoge je pisao pod pseudonimom „Čovek koji se smeje”. Istoričari srpskog novinarstva smatraju ga najboljim stilistom svog vremena, a kada je u Londonu umro, u sećanjima na njega u socijalističkoj štampi Evrope napisano je da je „u londonskoj magli nestalo najbolje pero Balkana.

I, najzad, kako ga je opisao Sergije Dimitrijević: „Dok je Tucović bio na čelu klasnog radničkog pokreta u Srbiji, Popović se nije isticao, sem svojom skromnošću – podržavao je Tucovića, borac radničke klase visokih kvaliteta, odan pokretu i skroman do krajnosti, on je pravilno cenio značaj Tucovića i pomagao ga nesebično u njegovoj borbi za izgradnju partije... Kad je Tucović poginuo, Popović je stao na čelo pokreta i zauzeo njegovo mesto...”

Pred smrt, odvojen od svoje porodice u Beogradu, supruge Erne i kćerke Mare, koju nije video jer se rodila dok je bio u Londonu, slušao je Betovena i Mocarta, kaže na kraju priče o svom dedi Anđelka Cvijić. Njegove spomen-biste nalaze se u školskom dvorištu u Dragovu i parku Manjež u Beogradu.