Moda kao poruka

Kostimografkinja Lidija Jovanović, profesorka modnog dizajna na Univerzitetu „Metropolitan”, bila je najzapaženija umetnica na izložbi „Refleksija” na kojoj je učestvovalo 130 raznih autora. Ona je izložila na lutkama dva modela koja je uradila za nedavno održanu „Nedelju mode” u Beogradu.

Neobični modeli, naime, deo su kolekcije koja se bavi femicidom ili ubistvima žena uglavnom motivisanim mržnjom, potrebom za zlostavljanjem ili osvetom suprotnog pola. „To pitanje nikad i nigde, pa ni u umetnosti, nije omiljena i lagana tema za ćaskanje. Ali je ona neminovno društveno pitanje, pogotovo s učestalošću slučajeva ubistava žena. Ipak, u umetnosti se i dalje retko postavlja. Veći broj umetnika danas se tako teškim temama i ne bavi, naročito ne u modi. Upravo zato je za mene ovakvo stradanje žena, u porodičnim i emotivnim odnosima, bilo veliki izazov.”

Karijera duža od tri decenije

Modeli na njenim lutkama sastavljeni su iz dve celine: „Jedna su odevni predmeti od teških materijala kakvi na ženskoj odeći uglavnom i zaista nose težinu patrijarhata i porodice, a za mene simbolišu teret društva. Ispod njih su lagani odevni komadi koji predstavljaju ženstvenost pritisnutu tim teretom. Zato su iscepani u delove i kao izlomljeni simbolišu rascepanost žene između obaveze – možda i zarobljenosti i onoga što ona u suštini jeste”.

Pored toga, modeli na leđima nose poruke koje pozivaju društvo da ih ne zaboravi i tiču se teme koja je za same žrtve najteža, kao što su „Nije stigla”, „Nije prijavila” i slične.

Lidija se modnim dizajnom i kostimografijom bavi više od 30 godina. Završila je Fakultet primenjenih umetnosti, bila je potom na usavršavanju na Koledžu umetnosti „Svetog Martina” u Londonu, prestižnog u učenju modnog dizajna. Po povratku, pored mode se stalno bavi i pozorišnim kostimom. Na fakultetu spada u omiljene predavače zbog strpljenja i insistiranja na detaljima koji studentima kasnije u dizajniranju modela mnogo pomognu, kako su nam oni rekli dok su na izložbi slušali naš razgovor.

„Kao predavaču na modernom fakultetu, na kojem osim dizajna predajem modnu ilustraciju i modni portofilio, zanimljivo mi je što u odnosu na fakultet koji sam ja svojevremeno završila, studenti imaju mnogo više prakse i rada s profesorima. U tom zajedničkom provođenju vremena, upoznajemo se i družimo. Na tom fakultetu zato studenti i borave kao kod kuće, nekad i subotom i nedeljom. U mom pedagoškom radu upoznavanje ličnosti je jako važno, jer se znanje najbolje prenosi kad znaš kako svakom od njih treba pristupiti. Neki đaci su senzitivniji i umetnički nastrojeni, drugi su praktičniji. Trudim se da svakog od studenata fokusiram na temu na koju kao kreator može najviše da pruži i pokaže svoju osobenost. I nije cilj da svi rade isto i budu sutra identični dizajneri”, kako priča.

Njoj se čini da su studenti, u toj neprekidnoj praksi uz učenje, motivisani da stalno rade i kreiraju i pored toga što se u današnje vreme pred njih postavljaju veliki zadaci. „Na našem fakultetu budući modni dizajneri zaista vole to što rade i zato u tome i provode po ceo dan, nekad i noć”, dodaje.

„Kada izađu s fakulteta tek pošto svi sami sašiju svoje diplomske kolekcije, a još pre toga učestvuju na mnogim modnim događajima, lakše prihvataju izazove. Na Akademiji primenjenih umetnosti koju sam završila na smeru Kostimograf scenskog odevanja, recimo, ne morate da znate da šijete, ponekad se tek nešto uradi na tu temu. Ali, smatram da u realnom svetu kao kreator morate bukvalno da vladate veštinama koje su vam potrebne da biste danas taj posao radili i bili sigurni da njime vladate.

Situacija u modi, kaže, menja se kao situacija u zemlji. Ponekad se čini da se modna industrija budi, da se otvaraju manje i nekad veće firme, a onda naiđu krizne godine, u kojima se svim dizajnerima čini da moraju da odu u inostranstvo kako bi stigli na piste, kaže sagovornica uverena su s osavremenjenim fakultetom naši mladi kreatori sada konkurentni na stranim tržištima.

„To i jeste cilj nas profesora mode. Na kraju, nikad se ne zna gde će koga život da odvede. Mislila sam da ću živeti u inostranstvu, ali me život vratio u Beograd u kojem imam karijeru kakvu kao mlada nisam očekivala”, kaže kreatorka koja je i predsednica Udruženja primenjenih umetnika i dizajnera Srbije.

Osim na fakultetu, Lidija provodi mnogo vremena u pozorištima i na filmu kao kostimograf. Poslednje kostime kreirala je za film „Obraz” Nikole Vukčevića koji je crnogorski kandidat za Oskara i na trideset festivala dobio je do sada dvadeset nagrada, na šta je vrlo ponosna. Ali, je još više na to što je uradila kostime za radnju smeštenu u ratni etno okvir 1943. godine, na granici između Kosova i Crne Gore. I to za likove kao što su glavešina jedne albanske familije i srpsko dete koje on spase dovodeći u pitanje ličnu čast u svojoj zajednici i sigurnost cele porodice, koja ga pritom podrži.

Odeća važan deo filmske radnje

„Bio je izazov raditi kostime za okolnosti koje su meni potpuno nepoznate. Možete da nađete u Etnografskom muzeju fotografije ljudi obučenih i lepo sređenih za slikanje i sve to izgleda jako interesantno, ali vi ne znate kako su njihovi realni životi izgledali u svakodnevnici. Zato mi je to istraživanje bilo zanimljivo.”

Ljubav prema kostimu kod nje je nastala od kako je počela da čita knjige. Seća se kako je maštala o odeći i kostimima iz knjiga sestara Bronte i ruskih pisaca i da je već tada stvarala svet u kojem je odeća bila važan deo radnje... Danas, poznata kostimografikinja tek ima velikih očekivanja u pogledu svojih i dela svojih studenata, kako kaže odgovarajući na pitanje šta radi kad ne kreira i ne priča o poslu.

Kostimi za film „Mrak”

Lidija Jovanović dobitnik je više nagrada od kojih je jedna od poslednjih Priznanje majske izložbe 2024, a na toj listi od 2013. je i niz nagrada ULUPUDS--a čiji je ona predsednik u poslednja dva mandata. Stalno izlaže na modnim nedeljama u zemlji, u Lisabonu, Torontu i Atini. Osnivač je dizajn studija specijalizovanog za obuću i kožnu galanteriju koji je razvio više poznatih kolekcija obuće i aksesoara. One su spoj savremenog izraza sa umetničkim nasleđem. Obuća s njenim potpisom nosi se u Italiji, Holandiji, Južnoafričkoj Republici i kod nas, a kreirala je i kolekciju za reprezentaciju Srbije na Univerzijadi 2009, kao i poslovne uniforme za „MTS”. Autor je kostima za više od 30 pozorišnih i filmskih ostvarenja, među kojima je i naš na festivalima nagrađivani film „Mrak”. Autor je modnih kolumni.