Život na visokim potpeticama

Malo je odevnih predmeta koji izazivaju toliko emocija, polemika i fascinacije kao cipele na visoku potpeticu. Od trenutka kada žena zakorači u njima, menjaju se njeno držanje, hod i stav.

Visoke štikle nisu samo modni detalj; one su simbol moći, ženstvenosti, a ponekad i buntovništva. Njihov put od praktične obuće do statusnog simbola dug je i neobičan gotovo koliko i sama istorija mode.

Nose ih kraljice i glumice, poslovne žene i umetnice, sve one koje znaju da visina potpetice nije ono što zaista uzdiže, već način na koji se u njima stoji.

Na štiklama većina žena postaje svesna sopstvene snage, stila i prisustva. I možda je upravo u tome njihova najveća čarolija: štikle ne menjaju svet, ali menjaju način na koji žena hoda kroz njega.

Prve dizajnirane za muškarce

Visoke potpetice nisu nastale kao ženska obuća. Prve su nosili muškarci, i to ratnici i plemići. U Persiji, jahači su nosili cipele s visokom petom kako bi lakše držali nogu u uzengiji dok gađaju lukom i strelama. U 17. veku potpetice su postale modni fenomen na dvorovima. Francuski kralj Luj Četrnaesti bio je poznat po svojim „crvenim potpeticama” ukrašenim zlatnim detaljima i složenim vezom, a crvena boja štikle i đona (koja će vekovima kasnije postati zaštitni znak Kristijana Lubutena) označavala je bogatstvo i moć.

Tek kasnije, potpetice su se preselile na ženska stopala. Tokom 18. i 19. Veka štikle su bile delikatnije, tanje i dekorativnije, a svaka epoha donela je svoj pečat u dizajnu: od klasičnih francuskih „Louis” peta do viktorijanskih čizmica na pertlanje.

Prava revolucija u svetu štikli dogodila se posle Drugog svetskog rata. Tokom 1950-ih, zahvaljujući Kristijanu Dioru i italijanskom dizajneru Rođeru Vivijeru, pojavljuje se stiletto – tanka, elegantna potpetica od čelika, visine i do deset centimetara. One su postale sinonim za seksepil. Holivudske dive pretvorile su štikle u fetiš i simbol ženstvenosti.

U korporativnom svetu kasnog 20. veka, često su viđene kao simbol žene koja „ulazi u muški svet” i zauzima svoje mesto za stolom moćnika.

Odavno su pronašle i svoje mesto na filmskom platnu – od Pepeljuge koja gubi cipelicu do moderne heroine koja u štiklama preuzima kontrolu nad sopstvenim životom. U filmu „Visoke potpetice”, španskog reditelja Pedra Almodovara, štikle su metafora složenih odnosa između majke i ćerke, identiteta i ljubavi. Ni holivudski klasik „Đavo nosi Pradu” ne može da se zamisli bez visokih potpetica koje kucaju po podu redakcije modne imperije „Runway”, koje su tamo znak statusa, discipline i moći.

Tanka linija između elegancije i vulgarnosti

Visoka potpetica ima moć da istakne najbolje u držanju i hodu žene – ali, kao i svaka snažna vizuelna poruka, lako može preći granicu između sofisticiranog i upadljivog. Štikle, naročito one ekstremno visoke, s vrlo tankim đonom ili prenaglašenim oblicima, mogu delovati više vulgarno nego zavodljivo, naročito u paru s previše izazovnom garderobom.

Taj efekat je često bio predmet društvenih rasprava. U 19. veku su visoke potpetice bile smatrane skandaloznim, jer su „isticale oblik noge”, što je tada bilo nepristojno. Tokom 1980-ih i 1990-ih, mediji i moda su često povezivali štikle sa seksualizovanim imidžem, koji su pojačavali muzički spotovi, filmovi i reklame.

U stvarnosti, granica između vulgarne i elegantne štikle ne leži u visini pete, već u načinu na koji se nose. Ista potpetica može izgledati glamurozno na jednoj ženi, a prenaglašeno na drugoj, u zavisnosti od držanja i konteksta. Najveće modne ikone, ističu modni stručnjaci, uvek su znale da je tajna u balansu, u tome da štikla ne „nosi” ženu, već da ona nosi štiklu.

Iako se često idealizuju, imaju i svoju „tamnu stranu”. Lekari upozoravaju na posledice dugotrajnog nošenja: bolove u leđima, deformacije stopala, poremećaj držanja.

Psiholozi su utvrdili da visoka potpetica doslovno menja način na koji žena doživljava sebe – podiže ne samo visinu, već i nivo samopouzdanja.

Poslednjih decenija i muškarci su ponovo počeli da nose cipele s višom petom, posebno u umetničkim i modnim krugovima.

Danas se svet mode trudi da pomiri dve suprotnosti – lepotu i udobnost. Dizajneri eksperimentišu s novim materijalima, ergonomskim oblikom i fleksibilnim đonovima. Platforme, blok potpetice i niske kitten-heels nude alternativu klasičnim štiklama, dok luksuzni brendovi i dalje neguju kult stiletto modela. Kristijan Lubuten, Manolo Blanik, Džimi Ču i Đanvito Rosi samo su neka imena čije su cipele postale sinonim za glamur i žensku moć.

Od drevnog Egipta do Merilin Monro

Najstariji prikaz potpetice datira iz Egipta, oko 3500. godine pre nove ere. Nosili su ih i muškarci i žene tokom obrednih ceremonija.

Prva čelična potpetica patentirana je 1954. godine u Italiji.

U Japanu i Kini postojale su platforme visoke i do 30 cm, koje su služile kao simbol bogatstva, jer žena koja ih nosi ne može da hoda daleko, što je označavalo luksuzan život bez rada.

Merilin Monro je nosila cipele s različitim visinama pete – jedna je uvek bila za nekoliko milimetara viša, da bi joj hod bio senzualniji i da bi se njeni kukovi prirodno njihali pri hodu. Ova tehnika je kasnije u filmskom svetu postala poznata kao „Monroe walk”.

Egzibicije na modnim pistama

U svetu visoke mode, granica između obuće i umetničkog performansa odavno je izbrisana. Na modnim pistama štikle su postale manifest, provokacija i igra ideja. Ovakve cipele, naravno, nisu namenjene svakodnevici. One postoje da bi privukle pažnju i prikazale ludost savremenog doba. One su ironičan komentar o društvu koje istovremeno slavi modu, ali i robuje njenim pravilima.

Tako, na revijama štikle sve više podsećaju na svakodnevne predmete umesto na klasične potpetice: šolje za kafu, ogledala, sveće, bočice parfema, pa čak i mini automobili i metle.