Di­mi­tri­je, ti si brat na­še bra­će

Još od Bal­kan­skih ra­to­va ra­do vi­đen gost u mno­go­broj­nim do­mo­vi­ma na ju­gu Sr­bi­je, a po­seb­no u Vra­nju. Di­mi­tri­je Tu­co­vić (1881–1914), prav­nik, po­li­ti­čar, no­vi­nar i pu­bli­ci­sta za Vra­njan­ce bio je voj­nik srp­ske voj­ske. Kao re­zer­vni pot­po­ruč­nik bio je ko­man­dir Pr­vom vranj­skom pe­ša­dij­skom pu­ku ko­ji su sa­či­nja­va­li voj­ni­ci iz okol­nih se­la i sam va­ro­ši vranj­ske.

Ka­da su voj­ni­ci ove je­di­ni­ce bi­li de­mo­bi­li­sa­ni po­sle Dru­gog bal­kan­skog ra­ta sa Osman­lij­skom voj­skom, Tu­co­vić je u Vra­nju do­če­kan po­kli­či­ma maj­ki i rod­bi­ne voj­ni­ka ko­ji su se iz ovog vo­je­va­nja vra­ti­li me­đu svo­je ži­vi i zdra­vi. Do­če­ka­le su ga pa­ro­le „Ocu na­še de­ce”, „Bra­tu na­še bra­će”, „Ro­di­te­lju na­še de­ce”...

Bi­lo je to av­gu­sta 1913. go­di­ne. Pi­šu­ći o po­se­ta­ma i bo­rav­ku na ju­gu Sr­bi­je u knji­zi „Di­mi­tri­je Tu­co­vić, nje­gov ži­vot i rad”, Ni­ko­la M. Po­po­vić osta­vlja za­pis „da su su­ze niz li­ce ovom voj­ni­ku kre­nu­le ka­da je do­bio bu­ket cr­ve­nih ru­ža od mla­de Vra­njan­ke ko­ji je bio oba­vi­jen pri­mer­kom ’Rad­nič­kih no­vi­na’”.

Ka­da je usle­di­la mo­bi­li­za­ci­ja 1914. go­di­ne, Di­mi­tri­je Tu­co­vić po­no­vo će do­ći u Vra­nje. Bio je u či­nu re­zer­vnog po­ruč­ni­ka. Je­di­ni­cu Pr­vog pe­ša­dij­skog pu­ka po­ve­šće u rat­ne bit­ke na Ce­ru, Mač­ko­vom ka­me­nu i Vrap­če­vom br­du. Ko­man­dant Tu­ca, ka­ko su ga zva­li nje­go­vi bor­ci Vra­njan­ci, po­ko­šen smrt­nim ra­fa­lom le­žao je pre­kri­ven ši­nje­lom tu is­pred njih. Bio je 7. no­vem­bar 1914. go­di­ne. Su­znih oči­ju nad mr­tvim ko­man­dan­tom sta­ja­li su za­na­tli­je, uža­ri, po­ljo­pri­vred­ni­ci, si­ro­ti­nja u uni­for­ma­ma po­no­snih srp­skih kra­lje­vih voj­ni­ka.

U evi­den­ci­ji po­gi­nu­lih voj­ni­ka iz Vra­nja i oko­li­ne ko­ju je pre­ci­zno vo­dio od 1912. do 1918. go­di­ne pu­kov­ski sve­šte­nik pro­ta Mi­lan Jo­va­no­vić, ime Di­mi­tri­ja Tu­co­vi­ća, ko­man­di­ra 4. če­te 1. ba­ta­ljo­na 1. (vranj­skog) Pe­ša­dij­skog pu­ka, upi­sa­no je pod red­nim bro­jem 122. Tu­co­vi­će­vi par­tij­ski i rat­ni dru­go­vi ni­su do­zvo­li­li da nje­go­vi po­smrt­ni osta­ci bu­du sa­hra­nje­ni uz ver­ski ob­red.

Tu­co­vić je vo­leo Vra­nje i Vra­njan­ce i pre ne­go što će sa nji­ma po­de­li­ti sva rat­na is­ku­stva u dva bal­kan­ska i pr­vom ze­malj­skom ra­tu. Do­la­zio je če­sto pru­ža­ju­ći po­dr­šku obes­pra­vlje­nim rad­ni­ci­ma u du­van­skom mo­no­po­lu, uža­ri­ma i le­vo ori­jen­ti­sa­nim mla­dim lju­di­ma kod ko­jih je sa­zre­va­la svest o ne­prav­di sve moć­ni­jeg uti­ca­ja ka­pi­ta­li­sta. O Vra­nju je, ka­ko se i sam se­ćao, naj­vi­še na­u­čio dru­gu­ju­ći u Ber­li­nu kao par­tij­ski rad­nik sa Ri­stom Stan­ko­vi­ćem Sa­ra­in­če­tom, Vra­njan­cem na stu­di­ja­ma u ne­mač­koj pre­sto­ni­ci.

Po­sle he­roj­ske 1914. go­di­ne do­šla je 1915. Bu­gar­ski oku­pa­to­ri su ušli u Vra­nje 17. ok­to­bra 1915. go­di­ne. Vra­nje je u Pr­vom svet­skom ra­tu oslo­bo­đe­no 4. ok­to­bra 1918, po­sle dve go­di­ne, 11 me­se­ci i 18 da­na. Za to vre­me ju­žnja­ci su sa srp­skom voj­skom pre­šli gol­go­tu Pro­kle­ti­ja. Na Kr­fu i Vi­du mno­gi is­cr­plje­ni od gla­di i ti­fu­sa ni­su do­če­ka­li opra­vak. Nji­ho­ve ko­sti osta­le su u „pla­voj grob­ni­ci”. Ime­na voj­ni­ka iz Vra­nja i oko­li­ne upi­sa­na su u Ma­u­zo­le­ju na ostr­vu Vi­do. Me­đu nji­ma je ve­li­ki broj tre­će­po­zi­va­ca ko­ji su sa srp­skom voj­skom kre­nu­li u he­roj­sku rat­nu ne­iz­ve­snost oda­ni svo­me kra­lju.

Po­žu­te­le isto­rij­ske stra­ni­ce pod­se­ća­ju da je u Pr­vom svet­skom ra­tu iz Vra­nja i oko­li­ne po­gi­nu­lo 514 voj­ni­ka. Me­đu nji­ma je 367 re­do­va, 73 ka­pla­ra, 43 pod­na­red­ni­ka, 13 na­red­ni­ka, osam pot­po­ruč­ni­ka, šest po­ruč­ni­ka, dva ka­pe­ta­na dru­ge kla­se i isto to­li­ko ka­pe­ta­na pr­ve kla­se. Pra­vi broj je sva­ka­ko mno­go ve­ći, ali on ni­ka­da ni­je zva­nič­no utvr­đen s ob­zi­rom na ci­vil­ne žr­tve ko­je su stra­da­le za vre­me bu­gar­ske oku­pa­ci­je ju­žne Sr­bi­je.

Vra­njan­ci ni­su za­bo­ra­vi­li ko­man­dan­ta Di­mi­tri­ja Tu­co­vi­ća. Sred­nja eko­nom­ska ško­la u Vra­nju no­si nje­go­vo ime. Nje­go­vo ime na­la­zi se i na spo­men-obe­lež­ju po­gi­nu­lim voj­ni­ci­ma iz Vra­nja i oko­li­ne u Pr­vom svet­skom ra­tu u na­se­lju Ša­pran­ce.