Pas hrabrog srca

U beogradskom Vrtu dobre nade nalazi se jedini spomenik nekom psu za koji se zna. Postavljen je dobroj keruši Gabi koja se srčano dohvatila ukoštac s razjarenom pumom, spasivši tako noćnog čuvara Zoološkog vrta i bar nekoliko nedužnih prolaznika. Preživela je bitku i otišla u sasvim zasluženu invalidsku penziju, a sećanje na nju izliveno je u bronzi i danas gordo stoji nasred Vrta.

Priča o njoj potekla je u nekom kafanskom društvu, da bi se razgovor s politike, koji uvek preti da se premetne u kavgu, obrnuo u nešto pitomije i bar malo bezbednije. Džaba.

Jer, neko je spomenuo čuvenu kompoziciju blizanaca Romula i Rema koje doji vučica Rea. Uzalud su ih uveravali da vučica nije isto što i pas, da i nije baš toliko „čuvena” kada niko ne zna ko je izradio iako datira iz XII veka, a da je Rea Silvija njihova „ljudska majka”. Ali, najgore je bilo kad je spomenuto da je ime pomajke mitske antičke braće – Kapitolina. „Nije”, uskliknulo je društvo, pa je na vrlo rečit način iznova dokučeno da je ovde svejedno o čemu se razgovara, jer će se ionako sve završiti svađom i lomom sitnog kafanskog inventara. More, srpska posla.

Prošlo je od tada nekoliko godina, pa može bez posledica priznati da nije bio u pravu. Spomenika kučićima, mačićima i ostalim stvorenjima što svojom ljubavlju ulepšavaju ljudski život ima valjda svuda u svetu, ali doskora ne i kod nas, jer u Srbiji nije postojalo groblje za kućne ljubimce... iako su obećanja pljuštala decenijama. Tačno je da imamo staru, opominjuću i često korišćenu izreku „obećanje, ludom radovanje”. Zbog neispunjenih obećanja i izneverenih nada, smišljena je utešna mudrost koja kazuje da je mesto gde se sahranjuju kućni i ostali ljubimci, a naročito psi – ljudsko srce.

Zna se da činovnike javne uprave ne mogu ganuti razlozi duše, na njih su oduvek bili ravnodušni, pa je zato potegnuta vajda (profit) kao argument na koji uvek širom otvore oči i načulje uši.

Izgradnja groblja nije „kapitalna investicija” i ne mora se uložiti nekakva basnoslovna svota: gradsko zemljište, „parcelisanje”, staze, ograda i mala prostorija u kojoj bi se tužni prijatelji opraštali od zajedničkih uspomena. Da se preračuna u dinare ili evre teško je, ali sigurno ne može biti skupo?

Prosečna cena „ljudske” sahrane u Beogradu iznosi 136.663 dinara (po cenovniku sa sajta JKP „Pogrebne usluge”), dok bi takva usluga za ljubimce bila srazmerno jeftinija, ali ne i besplatna. A, gde su izrada kovčežića i ostale opreme, cveće i venci, pa i muzika, što da ne! Sledi održavanje, ma šta to značilo, koje se plaća godišnje i, dakle, kaplje redovno.

Na teren bi zatim istrčali kamenoresci, za njima i često besposleni vajari, neki da popune stomak, neki džep, ali i da za sobom ostave trajno delo, mramorno ili u bronzi izliveno sećanje (plus PDV, pa da ni budžet ne ostane uskraćen).

Nedavno je prestonica dobila taj park uspomena, sve je došlo na svoje.

Dobro, možda se Beograd u tom poslu neće obogatiti, ali neće spasti na prosjački štap, međutim, ovim je iz ruku i glava nekih komšija izbijen bar jedan argument, kad nas danas-sutra ponovo budu proglašavali za barbare.

A, i da spomenik keruši Gabi u Vrtu dobre nade ne ostane usamljen.

M. L.