Šaran iz našeg rita

Ove godine kalendar je pravoslavcima doneo poseban izazov – sve velike slave, od Svetog Luke i Aranđelovdana, preko Nikoljdana, pa sve do Božića, biće posne. Ako bi poštovali strogo pravila, umesto prasećeg i jagnjećeg pečenja – trpeze će mirisati na ribu i vino. A od svih vrsta ribe atmosferu praznovanja najbolje začini pečeni šaran.

Kvalitet našeg šarana, međutim, nije samo stvar tradicije – već i ponosa.
– S veoma visokom ocenom – profesorski rečeno, odličan – kaže dr Zoran Marković, profesor ribarstva na Poljoprivrednom fakultetu.

Vrhunski kvalitet domaće ribe

Da je naš šaran izuzetnog kvaliteta, potvrđuje i Krum Anastasov, direktor ribnjaka „Kapetanski rit” kod Kanjiže, jednog od najpoznatijih u zemlji, sa čak hiljadu hektara pod vodom.
– Srpski šaran je nutritivno vredniji od većine evropskih. Ne jede GMO hranu, nema štetnih agenasa po ljudsko zdravlje, a vitamini se dodaju tek posle termičke obrade hrane, kako bi se sačuvao kvalitet. Balans masti, proteina i omega kiselina čini ga vrhunskom ribom. Mi već imamo visoki kvalitet, samo ga treba više promovisati kao naš brend – ističe Anastasov.

Profesor Marković dodaje da bi za potvrdu te tvrdnje bila potrebna opsežnija istraživanja, ali po ličnom iskustvu, srpski šaran bio bi u samom vrhu. Dodaje i da je probao šarane iz mnogih evropskih zemalja, te bez bez subjektivnosti može da kaže kako naš ima poseban ukus i teksturu, što je rezultat dobre hrane i prirodnih uslova u kojima se gaji.

Kvalitet mesa šarana najviše zavisi od načina ishrane. U našim ribnjacima koriste se žitarice i koncentrovana, ekstrudirana hrana, koja obezbeđuje optimalan odnos hranljivih materija. Kako većina srpskih ribnjaka koristi upravo tu hranu, kvalitet domaćeg šarana je stabilno visok. Ono što još uvek nedostaje, primećuje profesor ribarstva, jeste neka vrsta oznake porekla – markica ili deklaracija koja bi potrošaču garantovala kvalitet i poreklo ribe koju kupuje.

Malo koja zemlja u Evropi ima toliki potencijal za razvoj ribarstva kao Srbija. Pored savremenog programa selekcije šarana, imamo i domaće sirovine za proizvodnju ekstrudirane hrane, kao i dva velika proizvođača te hrane. Tu su i hiljade hektara neplodnih ili slabo plodnih površina pored vodenih tokova – čak između 100.000 i 200.000 hektara – koje se ne koriste u druge svrhe.
– Ukoliko bismo iskoristili te prednosti, za nekoliko godina od uvoznika bismo mogli postati veliki izvoznik ribe, pre svega šarana – uveren je Marković.

Trenutno je u Srbiji oko 70 šaranskih ribnjaka. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, ukupna površina pod ribnjacima u 2024. godini iznosila je 6.179 hektara, a proizvodnja konzumnog šarana 3.993 tone. Većina ribnjaka nalazi se u Vojvodini, naročito u okolini Sečnja, gde je nekad svaka barska površina bila pretvorena u ribnjak. Danas ih je manje, ali tradicija se održava.

U centralnoj i južnoj Srbiji, gde ima hladnih, čistih planinskih voda, gaji se pastrmka. Prema podacima, u 2024. godini na svega 6,4 hektara proizvedeno je 1.789 tona pastrmke. Iako je površina skromna, kvalitet je na visokom nivou – jer se pastrmka hrani isključivo kompletnim ekstrudiranim hranama i raste u najčistijim vodama.

Iako voda nije nestala, sve je manje onih koji u njoj gaje ribu.
Pre dve decenije Srbija je imala više od 12.000 hektara pod ribnjacima, a danas tek nešto više od 5.000. Veliki sistemi u Ečki, Apatinu i Barandi više ne rade, a manji proizvođači jedva opstaju. U zemljama Evropske unije ribari dobijaju znatno veće subvencije, dok naši uzgajivači najčešće sve rade iz ljubavi – uz mnogo truda i malo podrške.

Za mnoge preskupa

– Uvoz po nižim cenama zbog potpuno drugačijih subvencija u Evropskoj uniji našu proizvodnju čini nekonkurentnom. Zato veći proizvođači traže da se organizuje sastanak s Ministarstvom poljoprivrede i objasni položaj naših ribnjaka u cilju pomoći nadležnih organa – ističe Nenad Budimović, sekretar Udruženja za stočarstvo i stočarske proizvode Privredne komore Srbije.

Potrošnja ribe u Srbiji među najnižima je u Evropi, delom zbog skromnog standarda, ali i zbog odsustva navike. Ipak, tokom posta i praznika riba dobija zasluženo mesto na stolu. A možda baš taj povratak ribi, uoči slavskih dana, bude i podsećanje da u vodama Srbije još uvek živi postoji veliki potencijal – i za trpezu i za ekonomiju.

Koliko ribe jedemo

Srbija spada među zemlje sa najnižom potrošnjom ribe u Evropi. Prosečan građanin pojede svega 4,4 kilograma ribe godišnje – od toga 2,8 kilograma sveže ili zamrznute i 1,6 kilograma konzervirane. Za poređenje, u skandinavskim zemljama potrošnja je i do deset puta veća.

Uvezeno skoro 40.000 tona

Prema podacima Privredne komore Srbije, u 2024. godini uvezeno je 39.570 tona ribe i ribljih proizvoda, u vrednosti od više od 148 miliona evra, što je porast od 8,2 odsto u odnosu na prethodnu godinu. U Srbiji se godišnje proizvede oko 7.000 tona ribe, od čega je 60 odsto šaran, 30 pastrmka, a ostatak druge vrste. Međutim, domaća proizvodnja zadovoljava tek trećinu potreba tržišta. Izvoz čini oko 40 procenata ukupne proizvodnje, ali uvoz i dalje dominira. Najviše se uvozi losos, tuna i morski fileti.

Za konzumnu pastrmku 550 dana – za pile 40

Proizvodnja, međutim, nije lak posao, naglašava profesor Marković. Da bi se dobila konzumna pastrmka, potrebno je oko 550 dana, a šaran sazreva od 600 do 900 dana. Za poređenje – pileće meso se dobija za svega 40 dana. Upravo zbog toga je ribarstvo dugoročan i zahtevan proces, koji traži ulaganja, ali i stabilnu finansijsku podršku države.