Nedostaje nam bliskosti

Sve češće u praksi se srećem s klijentima koji se osećaju usamljeno. Usamljenost nije puka izolovanost – ona je osećanje nepripadanja, neshvaćenosti, pa i neprihvaćenosti. Tamo gde nedostaju duboke emocionalne veze koje daju osećaj sigurnosti i bliskosti rađa se osećaj unutrašnje praznine i težine.

Na ovo upozorava Ivana Perić, diplomirani psiholog i sertifikovani transakcioni terapeut.

Ljudi su sve usamljeniji, uprkos činjenici da smo povezaniji više nego ikad.

Individualizam na Balkanu

Ona podseća da smo stvoreni da gradimo odnose s drugima i u njima najviše potvrđujemo svoju vrednost i svoje postojanje.

– Pedesetih godina pojavila se teorija afektivnog vezivanja i dokazala je da smo od rođenja biološki podešeni da tragamo za sigurnim obrascima emocionalnog (afektivnog) vezivanja, a kada ih ne ostvarimo, javljaju se nesigurni obrasci koji kasnije prave problem u partnerskim i prijateljskim odnosima – navodi.

Podseća i da iz sigurnih obrazaca emocionalne povezanosti kreće i pravilan celokupni psihofizički razvoj. Način na koji kasnije regulišemo emocije u odraslom dobu veoma zavisi od toga da li smo dobili od roditelja ovu sigurnu bazu. Da bi roditelji mogli da daju tu bazu, i sami moraju imati iskustvo takvih odnosa.

– Za čoveka je suštinski važno pripadanje drugima ili zajednici, kao i ostvarivanje emocionalnih veza s drugima. Kada toga nema, javlja se duboko osećanje praznine, neretko i ništavila i besmisla. A to vodi i depresiji. Zbog toga je jako važno da razumemo usamljenost. Usamljenost je prazno mesto u nama gde nedostaju drugi ljudi koji nas razumeju, prihvataju i poštuju. U suštini to je ljubav, jer ljubav jeste prihvatanje nekoga kao bića sa svim onim što to biće, odnosno osoba jeste – kaže Ivana Perić.

Na Balkanu, kao kolektivističkoj kulturi, kulturi zajednica, individualizam često ne prija. Međutim, savremeno doba nameće ideju da je čovek sam sebi dovoljan, da stalno radi na sebi, da ne trpi ništa što mu ne prija, da gleda ili grabi za sebe, da stalno bude što bolja verzija sebe, da ulaže što više u sebe...

– To je sve u redu dok ne postane ekstrem. Iako je važno da se nasilje ne trpi, ne smemo izgubiti toleranciju, naročito kada je reč o partnerskim odnosima. Ljubav podrazumeva prihvatanje celine – i dobrog i manje dobrog u drugome. Zdrave veze imaju svoje izazove. Očekivanje da sve teče kao u filmu je romantična iluzija. Izgradnja odnosa zahteva strpljenje, ulaganje, prevazilaženje prepreka. Stiče se utisak da ljudima postaje sve teže da ostvare duboke emocionalne veze – a upravo to ih čini usamljenima. Mi i dalje žudimo za „svojim plemenom”, za pripadanjem.

Usamljeniji smo nego pre iz više razloga, upozorava naša sagovornica, dodajući da pored individualizma imamo i porast narcisoidne kulture.

Narcisoidni poremećaj ličnosti u porastu

– Istraživanja pokazuju da je narcisoidni poremećaj ličnosti danas 20 puta učestaliji nego pre nekoliko decenija. Društvo proizvodi narcizam – ideju da je samo sopstveno „ja” važno. Ali kako se povezati ako ne želimo da se dajemo drugima, već samo očekujemo da se nama daje?

Drugi razlozi su ubrzan tempo života, manjak vremena za bliskost, razapetost između obaveza. Često nemamo ni trenutke „sporog vremena” – bez žurbe, bez obaveza, u kojima se prepuštamo bliskosti.

Biće da je prvi korak ka prevazilaženju usamljenosti upravo u tome da ne poričemo njeno postojanje. Da joj damo ime, oblik, glas – i da se kroz razumevanje ponovo povežemo sa sobom i s drugima. U tom pogledu uloga terapeuta je ključna. Ona može biti prvi korak ka ponovnom povezivanju – sa sobom i sa drugima.