Njegove slike kupovali i kraljevi

Kakav je to daroviti umetnik bio! Veliki poznavalac ruske, vizantijske i srpske ikonografije, vrhunski grafičar, najznačajnija ličnost srpske istorije ekslibrisa – male grafike. Bogata je biografija Milenka D. Đurića, rođenog 1895. u Zemunu, koga su ustaše ubile 25. januara 1945. u Zagrebu. I on je, kao i Sava Šumanović, ne samo umetnošću već i svojim životom posvedočio o stradanju Srba za vreme Drugog svetskog rata.

Učestvovao je na svetskim izložbama grafike, bio cenjen, hvalili su ga i strani i domaći likovni kritičari. Onomad su Dušan Salatić i Olgica Stefanović o njemu objavili knjigu (izdavači Ekslibris društvo Vojvodine i SKD „Prosvjeta”) kao zaboravljenom vizionaru, vrsnom stvaraocu čije je mesto u nacionalnoj istoriji srpske grafike i kulture u širem smislu. Jednu njegovu sliku poželeo je davnih decenija u svojoj kolekciji italijanski kralj Viktor Emanuel i želja mu je ispunjena. Tri slike otkupilo mu je Ministarstvo narodne kulture Italije. Tridesetih godina prošlog veka zainteresovao se za zidno slikarstvo, zbog čega je pohodio srpske srednjovekovne manastire. Izložbu o tome priredio je u svom stanu.

Crtao i novčanice

Ostao je upamćen i kao stvaralac koji je osnovao prvo grafičko udruženje u Kraljevini SHS, u kojoj je organizovao i prvu izložbu ekslibrisa.

– Dospeo je u red umetnika koji su dizajnirali novac za novu državu – kaže Salatić za „Magazin”. – Izradio je idejno rešenje za novčanicu od 25 para (1/4 dinara) 1921. godine. Iako skromnih dimenzija i male nominalne vrednosti, štampana je u tiražu od 200 miliona primeraka, pa se šaljivo može smatrati Đurićevim delom koje je najviše puta reprodukovano.

Uporan i talentovan, željan da ostvari svoje namere i ispuni mladalačke snove, već na početku karijere je uvideo da u svom okruženju ne može da uspe. Zato je počeo da izlaže u inostranstvu, samostalno i kolektivno. Najviše je izlagao u Italiji, gde su ga pozivali na izložbe. Nagrađen je zlatnom medaljom za akvarele i grafike. Redovno je izlagao na prolećnoj izložbi u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu, a na istom mestu se 1930. predstavio kao učesnik izložbe jugoslovenskih pejzaža.

Mnogo je stvarao, pa se u njegovom okruženju mogao videti raznovrstan umetnički opus. Posetioci su govorili „kako u stanu nigde nema zida, niti jedne praznine, jer je sve prekriveno ikonama”. Prema pisanju ondašnje štampe, ceo njegov stan je pružao veličanstven utisak crkve. Najveće priznanje doneli su mu drvorezi iz ciklusa „Rad”, koji je nastao dvadesetih godina dok je boravio u Berlinu i Lajpcigu, proučavajući stare holandske i flamanske majstore.

Male, ali dragocene grafike

Upamćen je po mnogim radovima, slikama i grafikama, a po ekslibrisu najviše. Za nedovoljno upućene, ekslibris je štampana ili ručno izrađena nalepnica koja se lepi na unutrašnju stranu prednjih korica knjige, označavajući njenog vlasnika. To je latinski izraz koji u prevodu znači „iz knjiga”. Kako u latinskom jeziku ne postoji reč biblioteka, ekslibris, slobodnije rečeno, znači „ovo je knjiga iz moje biblioteke”.

– Ekslibris je grafika manjeg formata čije se dimenzije izražavaju u milimetrima. Danas vlasnici knjiga najčešće od umetnika naručuju ekslibris sa zahtevom da ilustracija odražava njihovu ličnost i lepe ih u sve svoje knjige u biblioteci – podseća Salatić.

– Mnoge poznate ličnosti na ovaj način su obeležavale, ukrašavale knjige iz sopstvene biblioteke. Među njima su Petar Petrović Njegoš, Aleksandar Cincar Marković, Jovan Soldatović, Dejan Medaković, Milorad Pavić, Čedomir Popov... Knjige u dvorskim bibliotekama dinastija Obrenović i Karađorđević obeležavane su heraldičkim ekslibrisima. Novosadske porodice Poštić i Trifković imale su porodični višegeneracijski ekslibris. Prvu takvu nalepnicu na srpskom jeziku, štampanu ćirilicom, imao je Njegoš, najverovatnije izrađenu pre 1833.

Važio je za istinskog poštovaoca srednjovekovne srpske umetnosti.

Malo je poznata i sudbina knjiga, od kojih su pojedine imale i ekslibris, iz Patrijaršijske biblioteke u Sremskim Karlovcima. Za vreme Drugog svetskog rata ona je opljačkana i odneta u Zagreb, a kad je stiglo oslobođenje, delimično je vraćena u beogradsku patrijaršiju. Najstariji srpski knjižni listić izrezan je na latinskom jeziku u Beču, a bio je namenjen novosadskom plemiću, veleposedniku, trgovcu i dobrotvoru Marku Servijskom.

ARHITEKTE DA SLUŠAJU

Ostavio je Milenko i pisani trag, zapravo svoje mišljenje o Hramu Svetog Save:

– Vidim da mnogi ne znaju zapravo šta je to crkva, pravoslavlje, ikonografija. Mnogi ne znaju i za rad Sv. Save, koji je lično tražio mesta za svoje crkve, vodio reč i nadziravao crkvene gradnje, a arhitekta je morao da sluša te želje i da dade umetničku formu, koliko je mogao. Hram treba da seća na srpsko-vizantijski stil i na doba Nemanjića.