Masarikov dvor Svakovih

Padina je lepo, pod konac uređeno selo, kako to biva svuda gde žive Slovaci. Prostranim šorovima nižu se mahom porodična gazdinstva s avlijom – prednjim i zadnjim dvorištem, obaveznim ambarom, torovima i stajama... Sve to, konzervirano u vremenu, ima i kuća na broju 8, u JNA ulici, koja je imala sreću da je od rušenja spasu Svakovi. Elena i Jano, mladi, vredni ljudi, tražili su imanje koje bi ostavili svojoj deci, Emiliji, Tatjani i Maksimilijanu i ta potraga dovela ih je do imanja, u selu poznatom kao Masarikov dvor.

„Privukla nas je najpre kuća, ali i ogroman plac. Imamo troje dece i hoćemo da nešto napravimo i ostavimo, a naslednici su kuću prodavali. Prvi utisak je bio da je sve jako staro, ali solidno urađeno, iako stoji bezmalo vek, koliko znamo od 1927. godine. No, pravo iznenađenje tek nas je dočekalo kada smo ušli u glavnu kuću. Velike sobe, sve u radovima, oslikano, nameštaj, detalji, kao da je neko do skora tu živeo. Bilo je nestvarno lepo. Srećna je okolnost da u kući dugo niko nije živeo, jer bi je stanari, verovatno, ʼosvežiliʼ krečenjem i nestali bi retko sačuvani radovi starih majstora – molera”, načinje priču Elena Svakova.

Nošnje u autentičnom ambijentu

Kako to biva, vest da je „dvor” (dvorište na slovačkom, što je zgodna igra reči) dobio nove vlasnike proletela je selom i eto meštana, da provire, prošetaju, pitaju i podele sećanja s novim vlasnicima, šta i sami znaju o kući. Onda je to toliko uzelo maha da je Elena pored svog posla, domazluka i brige o deci, gotovo svakodnevno bila tu, da kuću otključa za sve koji poštuju tradiciju i pamte. Domaćini su ubrzo shvatili da njihovo novo imanje ima i poseban potencijal. Kako red i nalaže, upriličili su i svečano otvaranje, pa je bilo muzike, pesme, slikanja, a tri sobe, kuhinja i ostave, nekada kuća za sluge, pa pomoćni objekti, radionica, ogromna pušnica, staja, štale, ambar i pedesetak ari bašte i dvorišta, bili su prepuni gostiju. Čini se, došlo je celo selo.

„Samo su iskakala sećanja... i mi smo imali ovo, pa ovo, svašta su nam naše komšije pričale. Probudila su sećanja starijih, na detinjstvo i mladost, bilo je i suza. Odmah nas je zvala i kolekcionarka slovačkih narodnih nošnji Zuzana Kotvašova, da kaže da je sačuvala skoro sve nošnje Masarikovih, a kako priprema knjigu, malo, malo, pa me zove da kuću otključam kako bi slikala modele u ambijentu. Tako smo shvatili da imanje moramo obnoviti, ali da ostane autentično. Majstori koje bi pozvali da nam srede zidove i fasadu morali bi dobro poznavati stare tehnike”, priča Elena za „Magazin”.

Za sada su okončane tek sitnije popravke, kompletna restauracija biće već na proleće. Velika sreća za vremešnu lepoticu i imanje je da su dopali Svakovima, koji su prepoznali ne samo vrednost u kvadratima i arima, već u tradicionalnim, pa i umetničkim kvalitetima nekretnine koju su pazarili.

Turistička atrakcija

Namerni su da ovde organizuju izložbe, radionice, bazare, koncerte slovačkog folklora i druga okupljanja. Tako je Masarikov dvor za kratko vreme ugostio mališane iz ovdašnje osmoljetke, a padinski slikari naivci radovima ukrasili prostrano imanje, koje vlasnici vide i kao mesto svoje buduće turističke ponude. U dvorištu treba da niknu bungalovi, letnjikovac i u dnu prostor za kampovanje sa svom infrastrukturom. Naravno, da sve uklopi, a ne naruši, autentični ambijent.

„Najvažnije nam je da imanje oživi. Vidimo ga, pre svega, kao mesto događaja i manifestacija, koje neguju kulturno nematerijalno nasleđe Slovaka, a u snalaženju oko osnivanja neprofitne organizacije „Masarikov dvor” i neophodne izrade projekata, mnogo nam je pomogla Asocijacija za edukaciju i regionalni razvoj (AERD). I inače, ovde u Padini, ljudi drže do običaja i tradicije, recimo naš komšija Pavel Petraš, takođe je svoje imanje pretvorio u pravi muzej sa oko 35.000 etnoloških eksponata. U Padini ima šta da se vidi”, poručuje Elena Svakova.

Stare gazde pamte po dobrom

„Ja stare gazde znam kao Mesjarikove, čuvenu i imućnu familiju. Sećam se dobro i njih i te kuće u koju smo kao dece ulazili. Bili su to prijatni ljudi, starka nas je uvek poslužila kolačima. To je za nas siromašnije bila velelepna kuća, oni su se bavili poljoprivredom, bili su bogati seljaci, zato su i mogli da sazidaju dve takve istovetne kuće, a u ovoj koju je sada prodata posebno pamtim tavan s daskom za žito i kukuruz. Kuća je bila divna, sva u slikama, ali to nije rad majstora odavde. Mustre su sigurno donesene sa strane, jer su za Padinu karakteristične samo ruže, a i zidovi nisu samo okrečeni, pa valjkani na metar, već se išlo šablon na šablon, mustra na mustru, da se dobiju slike u nijansama”, objašnjava nam Pavel Petraš.

Nasleđe i istorija Slovaka

U ovom kraju on je poznat kao čuvar tradicije Padine, u koju su Slovaci stigli pre više od 220 leta i nastanili između dve doline, na osmom kilometru od današnje Kovačice. Uselili su se 1804. godine u novoizgrađene kuće graničarske porodice, ali kako je oskudica vode dugo bila nerešiv problem, prve pridošlice su napuštale ovaj kraj. Zato su vojne vlasti započele bušenje nekoliko bunara iz kojih je voda izbijala sa dubine od 40 metara, a izvlačila se uz pomoć čekrka koji je pokretala konjska zaprega. Tako u Padini do danas stoji rekonstruisan i obnovljen „Šajbenov” bunar – dolap iskopan 1814. godine.