Čudesno ostrvo Penang

Budistički hramovi, botanička bašta i murali samo su deo zanimljivosti koje krase Džordžtaun, glavni grad. Pod britanskom i japanskom okupacijom bili su sve do 1957. godine, kada je država stekla nezavisnost

Posle dugog putovanja s presedanjem u Dubaiju, sleteli smo na ostrvo Penang, koje se nalazi u Maleziji. Povod našeg boravka bila je matematička konferencija, na kojoj je moj otac, Milutin Obradović, održao predavanje.

Ovo neobično ostrvo je bilo pod britanskom i japanskom okupacijom sve do 1957. godine, kada je Malezija stekla nezavisnost. Penang je sve do 1977. bio važna luka za poklonike koji su išli u Meku, nakon čega se razvio avionski saobraćaj.

Prvog dana smo posetili glavni grad Džordžtaun, koji je pod zaštitom Uneska. Velika gužva se stvorila kod najpopularnijeg murala „Deca na biciklu”, koji je oslikao Ernest Zaharevic, inače rodom iz Litvanije. On je oslikao ukupno šest murala 2012. godine, povodom festivala u Džordžtaunu, i stekao je svetsku slavu. Nastavili smo ka sojenicama, koje su pretvorene u turističku atrakciju. Ukupno ima sedam sela-sojenica, i njih su osnovali Kinezi, koji su dolazili kao imigranti da rade na Penangu.

Stanovništvo sačinjavaju Malajci (islamska veroispovest), Kinezi i Indusi, i u svim institucijama su sve tri grupe prisutne. Ljudi su izuzetno ljubazni, druželjubivi i spremni da priskoče u pomoć, ukoliko je potrebno. Nijednog trenutka nisam strepela za svoju bezbednost, čak ni kada sam sama ulazila u sokake u kojima nije bilo nikoga. Premda, vlasnici zlatara strepe – ispred svake stoji po jedan stražar s puškom.

Buda koji je prilegao

Budistički hram u Džordžtaunu, s Budom dužine 33 metra, ne prikazuje Budu kako spava, kao što neki ljudi tvrde, već je on otvorenih očiju i izgleda kao da je prilegao da se odmori. U suštini, Buda je u svom poslednjem stadijumu bolesti, spreman da kroči u parinirvanu. U hramu postoji i točak sreće. Ja sam izvukla dobru kartu sudbine prvi put, a drugi put nisam bila zadovoljna, pa sam vratila papir. Kažu da tako i treba – da se papir kojim nismo zadovoljni nikako ne sme uništiti. Na izlazu iz hrama ima puno monaha koji vode pse akite na povocu, a s druge strane ulice je hinduistički hram s velikim plavim slonom.

Na drugom kraju ostrva se nalazi najlepši kompleks budističkih hramova u sklopu hrama Kek Lok Si, osnovanog 1891.

Uspinjačom smo se popeli na brdo Penang, koje je na 833 metra nadmorske visine. Bilo je sveže, maglovito jutro, ali posle nekoliko sati je sunce granulo, magla je nestala, i mogli smo da vidimo celo ostrvo, kao i most koji povezuje ostrvo Penang s kontinentalnom Malezijom.

Želela sam i da vidim majmune u njihovom prirodnom okruženju. Na Penangu postoje dve vrste: tzv. dusky langur, koji je crne boje i ima bele krugove oko očiju, s mladuncima jarkonarandžaste boje. Druga vrsta, dugorepi makaki, smatra se manje ugroženom i Malajci ih nazivaju običnim, braon majmunima. Zaputila sam se u botaničku baštu otvorenog tipa koja se prostire na preko 30 hektara, u kojoj je obilje drveća i rastinja raznoraznih boja. Posle sat vremena šetnje, bila sam razočarana, pošto nisam naišla ni na jednog majmuna i počela sam da se žalim ljudima koji su se bavili održavanjem. Rekli su mi da se vratim, da će ih uskoro biti svuda oko mene. I tako je i bilo – puno majmuna koji prilaze slobodno, u nadi da će dobiti hranu.

Kralj voća nepoželjan u hotelu

Posle ovog interesantnog iskustva, popričala sam sa čuvarima, koji su bili radoznali da čuju odakle dolazim. Rekla sam im da sam iz Srbije i da sam došla u botaničku baštu da vidim majmune. Iznenadili su se i pitali me: ,,Kako, pa zar u Srbiji nema majmuna?”

Ne možete da posetite Maleziju, a da ne probate durijan, koji Malajci nazivaju „kraljem voća”. Durijan je zabranjeno unositi u hotel zbog jakog mirisa.