Otmeni lekar i romantičar

„Najprijatnija iznenađenja za dobroga čitaoca predstavljaju književnici koje je istorija obeležila kao pisce drugog reda: zato što nisu mnogo slavni, nisu mnogo ni čitani, tako da lepote njihovog dela, neočekivano otkrivene, donose iznenadnu i retku radost”, rekao je Milan Kašanin.

Jovan Grčić Milenko je jedan od tih pisaca drugoga reda, a prerana smrt nije mu dala da se razvije. Reč je o plemenitom liku, mladom i svežem, talentu znatnih mogućnosti i dozrelih uspeha... O piscu čije su istorijske zasluge neosporne.

Kao liričar, nije išao samo „utrvenim stazama” niti bio imitator, nego je stvorio i dosta novog i izrazito svoga. Stvarao je jednu novu i svoju, vrlo zanimljivu i privlačnu, poeziju prirode, gde se pokazao kao izvrstan slikar predela i malih ljudi.

Imao je jaku sklonost ka meditaciji i razvijen unutrašnji duhovni život. Neke pesme odlikuju se plemenitošću osećanja, lepotom misli, muzikalnošću dikcije i ritma i idu u najbolje koje su kod nas napisane.

Kao prozni pisac, možda je još zanimljiviji, značajniji i noviji. U pripoveci je realista, sa malo romantičnih i sentimentalnih preliva. U prozi ima odličnog humora, artizma i lirike. I pre Glišića, istovremeno sa Jakovom Ignjatovićem, pisao je veliku pripovetku iz seoskog života. Po mnogim svojim odlikama on je jedan od osnivača naše moderne proze.

Umro je u 29. godini. Od detinjstva je nosio klicu tuberkuloze, a sve svoje najbolje radove napisao je kao mlad student.

Rodio se u selu Čerević, u Sremu, 15. novembra 1846. godine. Selo je na Dunavu, što pogoduje razvijenoj trgovini u prvoj polovini 19. veka. Trgovci su najčešće posrbljeni Grci i Cincari. Pravo prezime njegove porodice bilo je Grčki, a onda je sam uzeo prezime Grčić da jače naglasi svoje srpstvo.

Otac Todor umro je kada je imao četiri godine. Majka Ana (Barako) Grčka rodila je troje dece: Jovana, Đorđa i Katicu i nije se preudavala. Bila je žena vanrednih vrlina, sinu pesniku je ostala velika ljubav, gotovo kao božanstvo, o njoj je pevao pesme, nežno je u prozi opisivao, posvetio ciklus pesama, jednu posvetu („Mojoj dobroj materi u zahvalu”). U našoj književnosti nema primera tako velike i odane ljubavi pesnika prema majci. Izgleda i da je pesnički dar od majke nasledio, ali je i njen uticaj na sina pesnika bio velik, trajan i blagosloven.

Nepovoljne kritike

Posle završene osnovne škole u Čereviću, odlazi u nemačku školu u Petrovaradin, a odatle u gimnaziju u Novi Sad (sredina pogoduje razvitku njegovog pesničkog talenta). Iz novosadske gimnazije ima samo šest razreda i prelazi u Segedin. Tu već postoji društvo Sloga, gde nastavlja sa pisanjem, a onda piše i objavljuje u Danici. Prvi štampani rad u Danici – Ne boj mi se – objavio je sa 17 godina. Odlazi u Veliku Kikindu.

Velika ljubav iz detinjstva bila mu je Milena Stefanović. Bili su susedi, voleli su se nežno i bezazleno, oboje bolešljivi. On se, po njenom imenu, u književnosti nazvao Milenko. Prvi put se potpisao kao Milenko pod pesmom „Zaplakaće”, u Danici štampanoj 1805. godine, kada je Milena već bila umrla. Milena je umrla kada je on bio u gimnaziji u Požunu, gde je radio u književnom đačkom društvu Sloboda. Odatle je prešao u Beč da uči medicinu. Zbog siromaštva je morao da se prihvati podučavanja dece trgovca Đoke Miličevića, čijoj je ženi posvetio jedan ciklus pesama. Godine 1867. dobio je stipendiju Matice srpske. Sem studiranja, u Beču je intenzivno radio na svom književnom obrazovanju i usavršavanju. Prevodio je Getea, Hajnea, Lenaua (za Danicu). Te prve Grčićeve godine u Beču (1868. i 1869) vrhunac su njegove književne aktivnosti. U Matici, gde je prešao iz Danice, njegovih pesama ima više nego pesama svih pesnika zajedno. U Danici štampa i jednu veliku pripovetku. U časopisu Zora postaje sekretar. Godine 1869. u Beču štampa izbor svojih objavljenih i novih pesama. Tada, mlad, samouveren, ambiciozan, tek što mu je izašla zbirka pesama, objavljuje poziv čitaocima da se pretplate na njegove nove knjige. Pominje izdavanje Sremske ruže, „velike pripovetke iz srpskog seljačkog života”, a ako bi s njom uspeo, štampao bi i alegorijsku tragediju Guslareva sreća, Milkinu zvezdu, skasku sa sela, i razne pripovetke iz seljačkog života. Te knjige nisu ugledale svet, a on je prekinuo saradnju u književnim časopisima. Od kraja 1869. pa do pred smrt nije se pojavio nijedan njegov stih. Razlog je bio u kritikama koje su izašle povodom njegovih pesama. Izašle su dve ocene, u Mladoj Srbadiji i Danici, obe vrlo nepovoljne. Zameraju mu da mnogo piše, a nema šta da kaže, jer je bez poleta u osećanju i bez jezgrovitosti u misli. Priznaju mu korektnu formu, „ima lepu čašu, samo mu još treba dobra vina u nju”... Drugi kritičar nalazi da je Grčić običan stihotvorac i lakopisac i buni se protiv njegove plodnosti. „Potop, sušti potop. Ako je i dobro, dosta je. Aman, Pegaze, stani malo!” „Ma što padne mu na um, a on daj, istera pesmu, i to obično podugačko.” Ceo prikaz je podrugljiv i pun napadaja! Za Grčića je to bio težak i nenadani udar. Mlada Srbadija je bila organ ujedinjene omladine, a Danica stari i ugledan časopis. Osetio se veoma uvređen, u Danici je propevao, a urednicima Mlade Srbadije i Danice bio je najvredniji saradnik i prijatelj.

Ogorčenje je bilo toliko veliko da do kraja života, celih pet godina, nije ništa pod svojim imenom objavio, mada je i dalje pisao. U Srbadiji, pred samu smrt, štampao je Mozaik, ali ne pod svojim imenom, nego sa tri krstića. Taj ciklus je bio posvetio Lazi Kostiću, jer je on bio jedan od onih koji su ga razumeli i podsticali da radi. Zabeleženo je da je Mozaik izazvao senzaciju i da su ga hvalili i neprijatelji pesnikovi, ali priznanje je stiglo kasno: Jovan Grčić Milenko je bio na samrti.

Bolovao je od detinjstva i kao student je morao da prekida školovanje. U avgustu 1873. stanje se pogoršalo, pa je morao doći kući (1874) i živeti kod majke. Ni tada, u postelji, nije prestao da piše. U proleće 1875, kako bi olakšao majci i imao više nege i mira, prešao je u manastir Beočin. Pomoći nije bilo, umro je 29. maja 1875. na rukama majke i bliskih rođaka.

Tek posle smrti savremenici su uvideli koga su izgubili. Pogreb je bio „sjajan, kakvog je malo ko tamo zapamtio”. „Sveta je bilo iz obližnjih sela, naročito iz Čerevića.” Takođe, i prijatelji iz Novog Sada. Usledilo je pisanje o njegovom radu ili pisanje pesama u spomen na njega, ali uspomena na Grčića Milenka u književnim krugovima brzo je izbledela i godinama posle smrti časopisi su štampali njegove neobjavljene pesme. Neobjavljeni rukopisi su čuvani u porodici sve do 1914, kada su nepovratno propali.

Zmajevi stihovi

Kao medicinar u Beču, nije ličio na običnog mladića i studenta: otmen, zreo mlad čovek, visok, suv, vidljivo tuberkulozan, zamišljen, male fine brade, u naočarima, visokog čela, on dostojanstveno sedi za stolom na koji je ostavio cilindar i rukavice. Na drugoj fotografiji je kao otmen i ozbiljan mladić.

Od ovog umnog mladića plemenitog lika nije ostalo ništa drugo i ništa više do pesme i priče objavljene po časopisima i u jednoj zbirci, i mali grob u porti manastirske crkve u Beočinu sa skromnim spomenikom na kome su urezani stihovi J. J. Zmaja:

„Evo ti gore, evo,

Kojoj si tol’ko pev’o.

Gora ti čuva telo,

A spomen srpstvo celo.”

Sahranjen je u dolini pored crkve, nadomak šume i reke koje je toliko voleo.

Poezija Jovana Grčića Milenka je raznovrsna i brojna za tako mladog čoveka: stvarao je samo deset godina. Pevao je o devojci, majci, o svom narodu, prirodi, o smrti, o ljubavi. Gotovo sve ljubavne pesme posvetio je Mileni. Fruška gora, Planinska slika, Zabava na selu, Svečani trenutak, Na Dunav, ući će u najbolje pesme naše lirike.

Voleo je svoj narod, ponosio se, verovao u njegovu budućnost, veličao prošlost. Pesme su uglavnom programske, didaktičkog karaktera. Posedovao je slikarski dar, umeo da uoči, da spoljašnji svet u sebi proživi i oboji ga bojom, dušom, najbolji je bio u pesmama u kojima opeva prirodu i njen svet. Niko ni pre ni posle njega nije imao toliko ljubavi za polje, za selo, život u njemu, za oblake, kišu, za cveće, osećanje zemlje, atmosferu – potočara, vetar, oblaci, mali ljudi, životinje, bilje i rastinje.

U poeziji je nejednak, kao i većina sasvim mladih pesnika i pisaca koji treba da zaborave prethodnike i nađu svoj put. Kao pesnik se stalno razvijao i usavršavao. Međutim, u poeziji postoje dva Jovana Grčića Milenka: jedan koji se raduje svemu živom i nalazi svuda lepote, zaljubljen u zemlju, ljude; i drugi, rezigniran, zamišljen, koji duboko proživljava kako svoju tako i sudbinu sveta i s čudesnim nemirenjem čeka svoju smrt.

Pripadao je delimično romantičnom naraštaju. Romantizmu duguje svoje vaspitanje, svoju prirodu, ali istovremeno bio je trezven, inteligentan mlad čovek, sklon realizmu i voleo je racionalizam. U njemu su se preplitala, borila i sukobljavala romantična i realistička shvatanja.

Nikada nije bio popularan, nikad sa oduševljenjem dočekivan, hvaljen i uznošen. Njegov rad bio je tih, razvitak postepen, život kratak, uspeh spor.

Ima u njemu, s jedne strane, nečeg mladićkog i prkosnog, lakog i samouverenog, igranja snagom i talentom, oštrog i jasnog zapažanja i raskoši svežeg, toplog osećanja, a s druge ima u njemu rane zrelosti i izmirenja sa sudbom i sa svetom, velike senke na duši mladića koji bezmerno voli život i čeka skoru smrt.

Jedna pripovetka

Najmanje je poznat i najslabije ocenjen kao prozni pisac. Ni njegovi savremenici, niko nije u njemu prepoznao prvoklasnog pripovedača i jednog od začetnika nove pripovetke. Napisao je samo jednu pripovetku, pa i nju ostavio nedovršenu. Reč je o Sremskoj ruži, sa velikim uvodom, koji je u stvari zasebna pripovetka: „U gostionici kod ’Polu-zvezde’ na imendan šantavog torbara”. Očito da je priča zamišljena vrlo široko, ali je u osnovi realistična. Ona je izgleda trebalo da bude roman, šteta je što bez obzira na žanr nije dovršena. Delo nema jedinstva i ne vidi se tek započeta radnja. Kompozicija je neobična i jedinstvena u svoj našoj prozi: roman se sastoji od pričanja, dijaloga, uspomena, piščevih razmišljanja, putovanja, stihova, opisa, bez pravog događaja. Podseća Grčićevo pripovedanje na manir velikog Prusta.

Uvod u pripovetku ili roman je završen i na osnovu njega se može i govoriti o Grčiću Milenku kao proznom piscu. Odmah se zapažaju izvanredno dobro pogođeni ton seljačkog pričanja, izvrsni opisi figura, kuća, predela i moć uobrazilje, bogat jezik i živost izlaganja. Izvrstan je opis zime u selu, trgovčića i poštara, seljaka, izgled bircuza u kome torbar priča. Zatim, slikovite reči, fraze, figure oslikavaju i predele, i ljude, i predmete. Na primer, opis peći, brkovi torbarevi, trule stepenice, vetar, planina... Zalud će se tražiti slična pripovetka u našoj književnosti.