Žena je duša kuće

I pred muškarcem i pred ženom su iste, sve do beskonačnosti otvorene mogućnosti spasenja i duhovnog uzrastanja.

Žena je stvorena da rađa, i telesno i duhovno. I čovek je stvoren da rađa, ali on rađa samo duhovno; pri čemu je na njemu neko drugo prizvanje.

Prva žena, pramajka svih ljudi, jeste Eva. A prauzor svega blagočestivog u ljudskom rodu, majka svega dobrog, što oživljava, svet održava i spasava, jeste Bogorodica.

Nesaglediva je razdaljina između Eve i Deve Marije. Kao između vremena i večnosti; kao između zemnoga i nebeskoga; kao između smrtnosti i besmrtnosti.

Na temelju ljubavi

Eva rađa – čoveka. I čoveka koji tvori dobro, i čoveka koji čini zlo. I slugu Božjega, i slugu đavoljeg. I Avelja, i Kaina.

Deva Marija rađa – Bogočoveka. Spasitelja sveg ljudskog roda.

Kroz ženu u svet ulazi i smrt i život. Posredstvom žene, Eve, u svet ulazi greh. Posredstvom majke, Bogorodice, u svet dolazi iskupljenje.

Od čoveka, kao ljudskog bića (i od žene i od muškarca) očekuje se da prirodu svoju upodobi poslanju i prizivu svome, da darove od Boga dobijene na dobro koristi – u službi čoveka.

Da bude – saradnik Božji.

Od čoveka (muškarca), kao „jačeg pola”, pored ostalog, očekuje se da čuva i štiti, da pruža ruku slabijima. Da bude vojnik, ali i graditelj i hranitelj. Da čini, koliko je u njegovoj moći, da se svaki čovek izgrađuje, da duhovno uzrasta i da bude – hram Božji.

Od žene, kao „nežnijeg” pola, pored ostalog, očekuje se da čoveka oplemenjuje, dušom, emocijama. Da čini, koliko do nje stoji, da duša čoveka bude komotno mesto za Božje prisustvo. Da bude čuvarkuća, hraniteljka i odgajiteljka.

Čovek živi i stvara u zajednici. I zato nema i ne može biti striktne podele u poslovima između žene i čoveka. Ima samo priziva po darovima im datim. Svi su pozvani da budu „jedno”. Kad je potrebno, jedni drugima da priskaču u pomoć. Koliko je samo bilo žena vojnika...

Reč je o ispomaganju i o odmeni gde je to potrebno, na temelju ljubavi, a ne, nikako, o zameni uloga. Problem nastaje kada se neko prihvata uloge koja mu ne pripada, ili bar ne u preuzetoj meri. Na to je ukazao i čovek kojem je dato da otkrije mnoštvo tajni na korist ljudskog roda Nikola Tesla. On je 1924. godine za teksaski list „Galveston dejli njuz” dao intervju koji je redakcija, sasvim izvesno u nameri da izazove atraktivnost, naslovila rečima „Gospodin Tesla objašnjava zašto se nikada neće oženiti”. Tamo piše da je Tesla, pored ostalog, rekao: „Oduvek sam smatrao da žena poseduje te nežne i suptilne kvalitete uma i duše, koji su je u tim aspektima činili daleko superiornijim od muškaraca.” A onda napominje da je to „bilo nekad” i da je u međuvremenu na mesto „žene nežnog glasa” došla „žena koja misli da je njen glavni uspeh u životu da bude što više kao muškarac – u oblačenju, u ponašanju, u sportu i dostignućima bilo koje vrste”.

Blagoslov i zapovest od Boga dati čoveku, u isto vreme, dati su i muškarcu i ženi. Ali shodno prirodi svojoj i posebno dobijenim darovima svako ima i svoje posebno služenje.

Na prvi pogled, s osvrtom na istoriju i na našu tradicionalnu kulturu: čovek je čuvar kuće, žena je duša kuće. Tako je samo na prvi pogled. A suštinski, uloge i pozvanje njihovo, kao i sam život njihov, mnogim i vidljivim i nevidljivim nitima su povezani. To se vidi i oseća. Prizovite u sećanje neki od ličnih doživljaja, da li se i vama desilo da imate ovakav osećaj: prolazite pored neke raskošno urađene kuće ili vile, a od nje kao da osećate nekakvu hladnoću? Ili pak ovakva situacija: dok kroz selo idete, naiđete na kakvu udžericu, na prvi pogled zaključuje se da se tu skromno, možda i u nemaštini živi, a od nje kao da osećate nekakvu toplinu. Osećate da li i koliko tu stanuje ljubavi, da li se tu zlo ili dobro zapatilo.

Majka kao sveštenica

Ako se pođe, kako se uvek mora poći, od ljudske trihotomije – tela, duše i duha – i od pozvanja i čoveka i žene da brinu o telu i duši, onda se otvara put spoznaje da od te ljudske brige, odnosno od spremnosti na žrtvu, zavise darovi i plodovi duha. Po reči Gospodnjoj: „Gde su dvoje ili troje sabrani u ime moje, tu sam ja među njima.”

Zato će patrijarh srpski Pavle apelovati da porodica bude „izvor ljubavi”, jer kad je tako, onda je ona „mala crkva u kojoj je majka kao sveštenica te male crkve”.