Psi mogu da razviju autizam

Iako se dugo mislilo da je autizam isključivo ljudska pojava, priroda nas iznova podseća da su granice između vrsta mnogo mekše nego što pretpostavljamo. Novija naučna istraživanja pokazuju da i psi mogu ispoljavati ponašanja koja podsećaju na autistični spektar – od povlačenja i pojačane osetljivosti, do ritualizovanih navika koje im daju osećaj sigurnosti. Ova otkrića šire naše razumevanje životinjskog sveta, ali i postavljaju novo pitanje: koliko toga zapravo delimo sa našim najvernijim četvoronožnim saputnicima?

Prema rečima dr Džeklin Bojd, naučnici za ponašanje životinja sa Univerziteta Notingem Trent, psi mogu imati slične strukturne i hemijske razlike u mozgu kao i one koje su uočene kod ljudi, što znači da mogu da pokazuju simptome koji bi se kod ljudi dijagnostikovali kao autizam ili poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću (ADHD).

Iako trenutno ne postoji formalna dijagnoza autizma ili ADHD-a kod pasa, veterinari ovakva ponašanja svrstavaju pod široki pojam „disfunkcionalno ponašanje“. Ipak, dr Bojd naglašava da naučnici sve ozbiljnije razmatraju ideju da životinje mogu da doživljavaju svet drugačije zbog raznolikosti u funkcionisanju njihovog mozga.

„Neki psi mogu da budu vrlo slični neurotipičnim ljudima, dok drugi mogu da budu neurorazličitiji i više da liče na nekoga sa autizmom ili ADHD-om“, rekla je za Dejli mejl.

Šta je neurorazličitost

Neurodiverzitet je pojam koji opisuje razlike u načinu na koji mozak funkcioniše. Kod ljudi to može da dovede do stanja koja oblikuju interakciju s okolinom, poput disleksije, dispraksije, poremećaja iz autističnog spektra i ADHD-a.

Dugo se smatralo da su takva stanja jedinstvena za ljude, ali savremena istraživanja pokazuju da i životinje, uključujući pse, pacove i primate, mogu imati bihejvioralne i genetske pokazatelje neurorazličitosti. Ipak, postavljanje dijagnoze kod životinja je izuzetno izazovno.

„Dati ljudsku dijagnozu životinji koja ne može da govori kao mi, zaista je teško. Ali ono što možemo da kažemo jes da ponekad pokazuju obrasce ponašanja koji bi kod čoveka ispunili dijagnostičke kriterijume za neurorazličito stanje“, objašnjava dr Bojd.

Jedna od najuočljivijih karakteristika jeste visoka impulsivnost ili slaba kontrola nagona. Kod ljudi sa ADHD-om često postoji neravnoteža neurotransmitera serotonina i dopamina, a istraživanja su pokazala da su niske vrednosti ovih hemikalija povezane s impulsivnošću i kod pasa.

„Jednostavna stvar koju obično primetim jeste nešto poput hiperbrižnosti ili hiperfokusa,“ dodaje dr Bojd. Osobine kada je pas izuzetno budan ili intenzivno fokusiran na okolinu, oponašaju pojedine karakteristike ADHD-a ili autizma.

Neki psi, takođe, mogu da pokazuju ponašanja koja se kod ljudi povezuju sa autizmom. To uključuje preosetljivost na određene zvuke, poput vatrometa ili povika, kao i probleme sa socijalizacijom. Mogu izgledati anksiozno u prisustvu drugih pasa ili delovati nezainteresovano za interakciju s ljudima.

Genetska i neurološka pozadina

Istraživanja su otkrila da određeni biglovi imaju mutaciju gena Shank3, koji je povezan s autizmom kod ljudi. Ovi psi pokazuju manji interes za socijalne interakcije, a studije su zabeležile i smanjenu signalizaciju između moždanih ćelija u oblastima zaduženim za pažnju.

 Kada ljudi ulaze u društvenu interakciju, obrasci aktivnosti u mozgu i telu počinju da se usklađuju. Isto se dešava i kod pasa. Psi sa simptomima sličnim autizmu, međutim, ne pokazuju isti nivo neuronske sinhronizacije sa ljudima kao neurotipični psi.

Dr Bojd ističe da znakovi neurorazličitosti kod pasa verovatno mogu da budu jednako raznoliki kao i kod ljudi.

„Ljudska populacija je neurorazličita, u smislu da postoji mnogo neurotipova, a verovatno to isto imamo kod pasa i mnogih drugih vrsta“, kaže ona.

Po njenom mišljenju, manje je važno etiketirati psa, a mnogo važnije da vlasnici obrate pažnju na specifične potrebe svog psa i da im se prilagode.

Ako ste zabrinuti zbog ponašanja svog ljubimca, najbolje je da potražite stručnu pomoć. „Apsolutno bi trebalo obaviti veterinarski pregled i raditi sa potpuno kvalifikovanim bihejvioristom ili trenerom“, zaključuje dr Bojd.

Šta je ADHD

Poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću (ADHD) je bihejvioralno stanje, odnosno poremećaj ponašanja, koji karakterišu nepažnja, hiperaktivnost i impulsivnost. Pogađa oko pet odsto dece u SAD. Simptomi se obično javljaju u ranom detinjstvu i postaju izraženiji kako dete raste. To može uključivati stalno vrpoljenje, lošu koncentraciju, preterano kretanje ili pričanje, postupanje bez razmišljanja, teško suočavanje sa stresom i zaboravnost. Većina slučajeva dijagnostikuje se između šeste i dvanaeste godine, ali mogu patiti i odrasli.

Tačan uzrok nije potpuno poznat, ali se veruje da uključuje genetske mutacije koje utiču na funkcionisanje mozga. Ne postoji lek, a ublažavanje simptoma najčešće se postiže kombinacijom lekova i terapije.