Bela kuća - Tradicija, luksuz i kontroverze

Jedna od najpoznatijih zgrada na svetu, Bela kuća, trenutno izgleda sasvim drugačije. Njeno Istočno krilo, tradicionalno dom Prve dame i njenog osoblja, kao i Istočna kolonada su srušeni. Zameniće ih mnogo veća struktura - balska dvorana koja može da primi gotovo 1.000 gostiju.

Više od jednog veka, američki predsednici su obnavljali, proširivali i modernizovali Belu kuću, nastojeći da očuvaju njen istorijski značaj, ali i da je prilagode potrebama svog vremena.

Od Teodora Ruzvelta, koji je 1902. godine izgradio Zapadno krilo, do Baraka Obame koji je na Južnom travnjaku dodao baštu i košarkaški teren, svaka administracija ostavila je svoj trag. Ipak, nijedan predsednik u novijoj istoriji nije izazvao toliko pažnje zbog renoviranja kao Donald Tramp.

U tekstu pod naslovom „Kako Tramp preuređuje Belu kuću prema svom liku”, BBC piše:

„Predsednici dolaze i odlaze, ali Bela kuća ostaje kao stalni simbol američke moći i tradicije - da li je baš tako?

Prošlog meseca su građevinske ekipe srušile delove legendarne zgrade koji su stajali više od 120 godina, da bi se ostvarili planovi Donalda Trampa.

Dramatični prizori rušenja Istočnog krila bili su najvidljiviji znak do sada da sadašnji američki predsednik želi da preuredi Belu kuću prema sopstvenom liku”.

Kritičari se plaše da će nova zgrada od 8.400 kvadratnih metara nadmašiti rezidenciju Bele kuće koja se prostire na 5.100 kvadratnih metara.

Procenjena vrednost projekta iznosi oko 300 miliona dolara, a očekuje se da će radovi biti završeni pre kraja Trampovog mandata. Finansiraju ga sam predsednik i donatori, uključujući desetine kompanija, među kojima su Amazon, Gugl i Meta, kao i nekoliko investitora milijardera.

„Duboko sam zabrinuta da će nova zgrada preplaviti samu Belu kuću i narušiti njen klasični balans“, upozorila je dr Kerol Kvilen iz Nacionalnog fonda za očuvanje istorijskih spomenika, u pismu kojim je zatražila obustavu radova.

Međutim, dok su se apel i rasprava tek pokretali, deo Bele kuće je već bio srušen. Prema Trampovim rečima, Istočno krilo je moralo u potpunosti da se sruši „da bi se uradilo kako treba“, dodajući da je odluka doneta nakon „studioznih konsultacija sa nekim od najboljih arhitekata na svetu“.

Tramp kaže da je balska dvorana nešto o čemu je svaki predsednik sanjao tokom više od 150 godina i da će biti „najlepša na svetu“.

Eliminisaće potrebu za „velikim i ružnim šatorom“ koji bi postavljali za velike događaje poput državničkih večera, dok bi osoblje, kako je za BBC rekao Martin Monđelo, istoričar Bele kuće, gazilo po blatu.

Zvaničnici Bele kuće navode da su svi istorijski artefakti sačuvani, a Istorijsko udruženje Bele kuće sprovelo je digitalno skeniranje i fotografisanje zgrade, kako bi se stvorio trajan zapis o njenom izgledu. Ipak, snimci teške mehanizacije koja ruši zgradu iz 1902. godine izazvali su šok i negodovanje širom SAD.

„Ružičnjak”

Trampov odnos sa zdanjem u aveniji Pensilvanija broj 1600 dugo je bio komplikovan. Tokom svog prvog mandata, navodno ga je opisao kao „pravu rupu“ i često odlazio na svoje imanje Mar-a-Lago u Palm Biču na Floridi, luksuznu vilu i klub za odabrane članove.

Sada, tokom drugog Trampovog mandata, u Ovalnom kabinetu dominiraju zlato, barokni detalji i raskošni nameštaj koji, prema mišljenju dizajnera, više podsećaju na evropske palate nego na simbol američke demokratije.

„Sva pozlata i ornamenti su postavljeni na mesta gde ne pripadaju“, ocenjuje njujorški dizajner enterijera Tomi Landen Huerter za BBC. „Originalni dizajn Bele kuće bio je sveden, upravo da bi se naglasilo da SAD nisu monarhija.“

On smatra da bivši investitor u nekretnine nameće Beloj kući dizajnerske standarde mnogih svojih hotela.

Tramp, s druge strane, smatra da Bela kuća treba da „odražava veličinu Amerike“. On je rekao da su dekoracije napravljene od 24-karatnog zlata „najvišeg kvaliteta“. Na svojoj platformi Truth Social se pohvalio kako je Ovalni kabinet „lepši nego ikada“ i da „strani lideri počinju da paniče od njegovog izgleda“.

Promene se nisu zaustavile ni na Ružičnjaku, mestu koje je od vremena Kenedija služilo kao scena za brojne istorijske trenutke. Tramp je preuredio baštu, zamenivši travnatu površinu belim kamenom i dodao jarbole sa američkim zastavama, visoke 30 metara.

Novi prostor upadljivo podseća na terasu njegovog luksuznog kluba Mar-a-Lago na Floridi. Čak su i suncobrani od istog proizvođača.

Na pitanje da li je zadovoljan renoviranjem, američki predsednik je rekao da je dobio „odlične kritike“, ne precizirajući od koga.

Dok jedni ove promene vide kao narušavanje nacionalnog simbola, Trampovi saradnici tvrde da je predsednik „graditelj u srcu“ i da mu je cilj da poboljša ono što je „već veličanstveno“.

Menjanje bele rezidencije

Bela kuća, zgrada koja se nalazi i na novčanici od 20 američkih dolara iz 1998. godine, tokom više od dva veka svog postojanja, bila je svedok požara, ratova i velikih rekonstrukcija.

Teodor Ruzvelt je 1902. godine sagradio Zapadno krilo, Vilijam Hauard Taft dodao prvi Ovalni kabinet, a Hari Truman je 1948. potpuno obnovio unutrašnjost, zadržavši samo spoljašnje zidove.

Svaki predsednik ostavio je svoj trag, bilo u arhitekturi, bilo u enterijeru, dekoru ili načinu na koji je otvarao kuću javnosti. Truman je ojačao konstrukciju, Kenedi je dodao eleganciju, a Obama uveo solarne panele.

Tramp, međutim, svoj trag ostavlja drugačije, u pozlati, kamenu i betonu. Malo je verovatno da će negodovanje obuzdati predsednikovu želju da svoj pečat na Belu kuću stavi i kroz arhitekturu koja, poput njega samog, izaziva i divljenje i polemiku istovremeno.

Zgrada koja je preživela vatru i istoriju

Grad Vašington jedan je od retkih u svetu koji je projektovan pre nego što je izgrađen. Prvo su Bendžamin Beneker i Endrju Elikot izradili mape, a potom je francuski arhitekta Pjer Šarl Lanfan odredio pravce bulevara i raspored najvažnijih zgrada. Na jednom brdu trebalo je da stoji Kapitol, a na drugom — kuća predsednika.

Za budući predsednički dom raspisan je javni konkurs. Na Džefersonov predlog, vest o takmičenju objavljena je u novinama širom zemlje. Pobedio je Džejms Hoben, mladi irsko-američki arhitekta, čiji je jednostavan, ali elegantan neoklasični dizajn oduševio odbor, piše Majami herald. Kamen temeljac položen je 13. oktobra 1792, a osam godina kasnije, kuća je bila spremna za prve stanare.

U novembru 1800. u nju se uselio Džon Adams, drugi predsednik SAD. Zgrada je bila hladna, nedovršena i neudobna. Njegova supruga Abigejl kačila je veš da se osuši u Istočnoj sobi, jer je smatrala da bi bilo nepristojno okačiti predsednikov veš napolju.

Kada je Tomas Džeferson preuzeo dužnost 1801. godine, Bela kuća je već bila najveća stambena zgrada u Americi. On je naručio tapete i nameštaj iz Francuske, čime je uveo duh evropske elegancije koji je i danas prisutan. U to vreme, rezidencija se zvala „Predsednička palata“, a kasnije „Predsednička kuća“.

Tokom mandata Džejmsa Medisona, SAD su ponovo zaratile sa Engleskom. Kada su britanske trupe stigle do prestonice, njegova supruga Doli odbila je da napusti zgradu dok čuveni portret Džordža Vašingtona ne bude skinut sa zida i spasen.

Bela kuća je tada izgorela, ali je portret, jedini originalni predmet koji i danas krasi zidove - preživeo. Nakon rata, zgrada je obnovljena i okrečena u belo da bi se prekrili tragovi dima. Tako je narod počeo da je zove jednostavno - Bela kuća.

U Beloj kući izbio je još jedan požar, 1929. u Zapadnom krilu, za vreme predsednika Herberta Huvera.

Tokom većeg dela mandata Harija S. Trumana, unutrašnjost kuće bila je potpuno uništena i morala je da bude izgrađena iznova. Dok su radovi trajali, Trumanovi su živeli preko puta, u Bler Hausu.

Stvaranje tradicije

Predsednici su odavno dobili slobodu da u svojoj rezidenciji, kroz dekoraciju i atmosferu, izraze lični pečat. Tomas Džeferson je bio prvi koji je uveo tradiciju otvorenih vrata, priredivši u njoj 1805. godine inauguraciju i prijem, na koji su visoki gosti, jednostavno, pošli s njim sa Kapitola pravo njegovoj novoj kući.

U Plavoj sobi dočekivao je građane, a ubrzo je otvorio vrata Bele kuće i za javne obilaske. Od tada, ovo zdanje je gotovo uvek bilo dostupno posetiocima, osim u ratnim vremenima.

Džeferson je uveo i običaj godišnjih prijema povodom Nove godine i 4. jula, koji su postali tradicija.

Ipak, nepredvidive mase ponekad su znale da izmaknu kontroli. Na inauguraciji Endrjua Džeksona 1829. godine, čak 20.000 gostiju je nagrnulo u kuću, a predsednik je morao da pobegne u obližnji hotel. Na travnjaku je služen sok od pomorandže i viski, samo da bi se okupljeni izmamili napolje.

Posle vremena Abrahama Linkolna, inauguracione gužve postale su prevelike za skromne prostorije Bele kuće. Tek za vreme predsednika Grovera Klivlenda, krajem 19. veka, uveden je nov običaj: smotra trupa sa zastavama okićene tribine postavljene ispred kuće, koja će kasnije prerasti u današnju inauguracionu paradu.

Prijemi povodom Nove godine i Dana nezavisnosti trajali su sve do 1930-ih.

Bela vila u neoklasičnom stilu

Bela kuća u Vašingtonu pravi je primer neoklasicizma u arhitekturi, pravca koji se, od sredine 18. veka, nadahnjivao savršenim proporcijama antičke Grčke i Rima. Neoklasicizam je rođen u Rimu oko 1750. godine, ali se ubrzo proširio Evropom zahvaljujući umetnicima i arhitektama koji su, posle „Velike ture“ po Italiji, donosili sa sobom novootkrivene ideale reda, simetrije i jasnoće forme.

U tom duhu, arhitekta Džejms Hoben, koji je projektovao Belu kuću, spojio je eleganciju rimskih vila i grčkih hramova sa strogošću klasične kompozicije. Stubovi, trouglovi i uravnotežene fasade odaju duh razuma i reda — vrednosti koje su i same bile temelj mladih Sjedinjenih Američkih Država.