Muzika je izraz ljubavi, pasoš i vremeplov

Ksenija Komljenović (1988), internacionalno poznata perkusionistkinja i kompozitorka, naše je gore list. Stasavajući u uglednoj Muzičkoj školi „Stanković”, a potom i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, ponela je odavde mnogo znanja, veština i raznovrsnih interesovanja u Sjedinjene Države kao svoje novo životno odredište.

Delujući donedavno kao docent na Teksaskom univerzitetu u gradu Korpus Kristi, Ksenija Komljenović je sada šef odseka i nosilac prestižne profesorske titule na Univerzitetu Severne Karoline – prvom javnom državnom konzervatorijumu u SAD. Između brojnih snimanja, živih nastupa, posvećenog pedagoškog rada i dubokog razmišljanja o muzici, naša umetnica nikada ne zaboravlja svoj grad i rodnu grudu.

Debi album njenog „Vesna dua” – „Vesna Duo Presents: The Rite of Spring” iz 2022. sa Ksenijinim aranžmanom baleta Stravinskog – renomirani The Wall Street Journal nazvao je „omiljenim novim snimkom”, a „Reader’s Digest UK” ga je uvrstio među pet najboljih kreativnih klasičnih aranžmana.

Kao kompozitorka, Ksenija crpe inspiraciju iz svog slovenskog i balkanskog nasleđa. Njeno delo „Slavdom” za duvački orkestar, u kojem i peva, naručio je konzorcijum od deset univerziteta i objavljeno je na etiketi „Tōnsehen”. Njen rad „Epilog”, stvoren u saradnji sa igračima, izveden je na svečanom ponovnom otvaranju aneksa Memorijalnog muzeja Ive Andrića u Bosni i Hercegovini.

Recite nam najpre nešto o svom najranijem otkrivanju muzike. Da li su to bile ploče na gramofonu ili nešto sa radija i televizije, možda zvuci iz prirode ili jednostavno vaše vlastito pevanje i stvaranje muzike iz svega i svačega?

Bila je to muzika sa televizije i kaseta – osim „Diznijeve” muzike, vrlo rani uticaj imao je Elvis Presli. Moj otac bi mi prevodio tekstove Elvisovih pesama, svirao gitaru i harmonizovao sa mnom. U kući y kojoj sam odrasla moji roditelji su oduvek voleli muziku raznih žanrova i rado pevali zajedno. Muzika je oduvek bila izraz ljubavi.

U početku je to bio glas, ali sam ubrzo zatim primetila klavir i zainteresovala se za taj čarobni instrument. U tinejdžerskim godinama su to postale udaraljke.

Ima vrhunskih samoukih muzičara, pravih virtuoza, pretežno u popularnim žanrovima, kao i onih koji su svoju veštinu pekli isključivo unutar pedagoškog sistema. Koliko je, vama lično, vreme provedeno u muzičkoj školi bilo važno za pronalaženje svog sopstvenog glasa u umetnosti?

Muzička škola „Stanković” bila je za mene od izuzetnog značaja. Provela sam deset godina tamo izučavajući sve – od klavira, preko muzičke teorije do udaraljki, a „Stanković” je bio i mesto ranih otkrivanja procesa komponovanja.

Činjenica da sam u tom periodu bila okružena ljudima koji su imali toliko znatiželje za razne vrste umetnosti, ljudima kojima je stalo do dobrote i lepote u svetu, bila je apsolutno formativna za mene. Baš tu se nastavila nit da su muzika i dobri ljudi najlepša kombinacija. Škola mi je dala znanje, iskustvo, ali i najbliskije prijatelje u životu.

Kako su udaraljke, uz klavir, došle u žižu vašeg interesovanja?

Udarački odsek Muzičke škole „Stanković” imao je u to vreme svoj poznati godišnji nastup na Kolarcu. Zapravo, bio je to dupli koncert – dva nastupa istog programa, jedan za drugim, subotom ujutru.

Kao učenica prvog razreda srednje, pod utiskom cele škole koja je danima pričala o ovom događaju, otišla sam da čujem njihov koncert u 11 časova. Dvorana Kolarčeve zadužbine bila je prepuna, a momci na bini delovali su kao prave rok zvezde. Sve što su svirali bilo je prosto kul! Od Stinga, preko ritmova na stolovima, do Šopena „prevedenog” na marimbu i vibrafonu – to šarenoliko iskustvo me je oduševilo.

Doživljaj je bio toliko snažan da sam ostala i na drugom koncertu samo da bih još jednom proživela tu energiju. Posle toga sam odlučila da pokucam na vrata Udaračkog odseka i pitam mogu li da im se pridružim.

Na koji način su Sjedinjene Države pomogle dovršetku procesa sazrevanja vas kao muzičarke i autorke? U čemu su njihove visoke škole muzike različite od naših ili slične njima?

Amerika je došla u pravom trenutku – baš kada sam bila spremna za novi izazov. Prvo sam otišla 2010. godine kao student na razmeni tokom osnovnih studija, a potom se vratila – na master, doktorske i postdoktorske studije.

Ono što mi je boravak u SAD najviše doneo jeste sposobnost da se redefinišem i dokažem sebi kako mogu da ostvarim svoje snove. Sa svakom selidbom – a do sada sam promenila dva kontinenta i četiri države unutar SAD – morala sam ponovo da se predstavim ljudima, da porastem i da se pronađem unutar nove zajednice.

Sistemi učenja su svakako razni. Najmudriji od nas traže i sakupljaju znanja na sve načine – od prečešljavanja sistematizovanih ponuda do posmatranja života kao velikog učitelja.

Fasciniraju vas velika dela klasične muzike, poput „Posvećenja proleća” Igora Stravinskog, koje ste aranžirali za udaraljke i klavir, ali takođe i stvaralaštvo umetnika koji više pripadaju oblasti džeza, etno-izraza i bluza, kakvi su Tigran Hamasjan ili Eva Kesidi. Recite nam nešto o ovoj svojoj drugoj ljubavi koja vas provocira i da zapevate...

U početku su postojali ritam i glas. Ta dva elementa nose suštinu muzike – jedan pokreće telo na ples, drugi pokreće dušu na priču. Zato možda i nije tako čudno što sam, kao neko ko živi u ritmu, podjednako fascinirana i glasom.

Muzika je… bezgranična. Kakav je to dar – da u deset minuta možete uroniti u Tigranove nostalgične jermenske melodije, a potom čuti anđeoski glas poput Kesidinog, koji čak i u džez standardima zvuči kao da vam prvi put, duboko lično, priča svoju priču.

Da li kroz vašu aktuelnu posvetu Evi Kesidi sagledavate i donekle zlosrećnu sudbinu žena na muzičkoj pozornici ma gde? Često nepodržane čak i od najbližih u trenutku stvaranja karijere, a potom zaboravljene i pri najmanjem odsustvu iz sveta muzičke industrije, ove heroine ipak ostavljaju svoj neporeciv trag. Kako ste došli do Kesidijeve kao inspiracije?

Na snimak sam naletela slučajno, lutajući „Jutjubom” dok sam bila student u Beogradu. Evino izvođenje „Autumn Leaves” me je ostavilo bez daha i od tada je zaslužilo redovno mesto na mojoj plejlisti omiljenih pesama.

Uvek želim da znam kontekst u kom je umetnica stvarala. Iako je rak odneo njen život prerano, još u 33. godini, ono što me ispunjava jeste da čujem kako je ona istovremeno bila vrlo blaga i veoma tvrdoglava.

Eva je radila u rasadniku i pravila muziku. Kada su se pojavili pregovori da se uloži novac u njen talenat i podrži njeno dalje stvaranje muzike, diskografske kuće su od nje tražile da bude manje konfuzna: sve bi bilo okej kada bi samo mogla da se opredeli za jedan žanr, koji bi oni znali kako da prodaju dalje ljudima.

Ali za bezgraničnu Evu to nije bila opcija i ona nije pristala. Tako možda i ja, kao omaž Evi, ne pristajem da se ograničavam time što sam akademski „samo” perkusionistkinja i kompozitorka.

Koji su vaši dalji planovi u muzici, a šta je ono što priželjkujete da se dogodi kako bi se neki vaši snovi konačno ostvarili?

Moji planovi u muzici su jednostavni – da nastavim da stvaram muziku koju volim, sa ljudima koje volim.

Nedavno smo moj muž i ja izveli svetsku premijeru novog aranžmana Sežurneovog „Gotan koncerta” za dve marimbe i duvački orkestar. Bilo je to divno iskustvo – biti na sceni sa voljenom osobom i svirati muziku koju iskreno obožavam – toliko je romantična! Radujem se snimanju ovog dela i vremenu koje ćemo provesti zajedno sa kolegama dok ga oblikujemo.

Takođe, radujem se novom albumu svog „Vesna dua”, koji vodim sa Lianom Pailodze Haron. Na njemu će biti mnogo muzike koja me je oblikovala još u periodu srednje škole – Sting i „Soundgarden”, između ostalog. Razgovaram sa vama upravo između snimanja, naš album izlazi u martu!

Moja mantra je jednostavna – muzika je izraz ljubavi, muzika je pasoš, muzika je vremeplov. Kroz muziku dobijamo priliku da oslušnemo ljudska iskustva i proživimo ih uz autore, gotovo kao da ih možemo držati za ruku dok slušamo. Istovremeno, dok im poklanjamo svoju pažnju, razumevanje i unutrašnji prostor da se nasele u nama, oni nas drže za ruku kroz naša ovozemaljska iskustva.