Kića – više od papagaja

Zvao se Kića. Mali, šareni, tvrdoglavi papagaj s pogledom koji je umeo da te uhvati baš onda kad ti je najviše trebalo da te neko razume. Nije znao da priča mnogo – samo jedno ili dva smešna ponavljanja, ali je više govorio ćutanjem, krilima, pogledom, tišinom kad mu nešto nije bilo po volji.

Došao je u naš dom slučajno, kao poklon. Isprva nisam znao šta da radim s njim. Bio je sićušan, ali je pravio buku kao da u kavezu živi orkestar. Vremenom, međutim, shvatio sam – Kića nije bio samo kućni ljubimac. On je bio ritam ujutru, pozdrav kad se vratim kući, šapat tišine u danima tuge.

Imao je rituale. Kad bi video svetlo ujutru, počeo bi da peva, ali ne odmah – sačekao bi da vidi da li si se probudio. Ako jesi, dao bi svoj ton, kao da kaže: „Hej, tu sam.” A kad nisi bio raspoložen, znao je. Ne bi pevao. Samo bi sedeo, gledao te svojim sitnim očima, klimajući glavom kao da želi da kaže – proći će, samo sedi tu sa mnom.

Kića je voleo jedno staro ogledalo koje smo mu stavili u kavez. Satima bi pričao s „prijateljem” iz ogledala, čeprkao mu kljun, slagao perje. A onda bi se okrenuo prema nama, kao da kaže: „Dosta sad s njim, da vidim šta vi radite.”

Bio je nežan, ali ponosan. Nikada se nije mazio, ali je znao da je voljen. Kad bismo zaboravili da mu otvorimo kavez – nije se ljutio. Samo bi nas gledao. Taj pogled… bio je tih, ali pun značenja. Rečitiji od hiljadu reči.

Kića nas je naučio tišini. Strpljenju. Radu zbog radosti, ne zbog nagrade. I tome da ljubav ne mora da viče, da bude velika i glasna – dovoljno je da stojiš pored nekog i da te gleda dok dišeš.

Kad nas je napustio, kavez je ostao isti. Ogledalo, igračke, posudice. Ali prostor – ne. Tišina je bila teža nego ikada. Kao da je deo kuće nestao. Deo nas.

Kića nije bio samo papagaj. Bio je prijatelj. Saputnik. Ogledalo naše svakodnevice. I sada, kad čujem ptice napolju, ili kad mi pogled pobegne ka praznom mestu na polici – setim se njega. I u toj tišini, negde između sećanja i zahvalnosti, znam – još je tu.