Život razdvojen kilometrima

Sve više porodica u Srbiji živi u specifičnom aranžmanu – jedan ili oba roditelja rade u inostranstvu, dok deca i stariji članovi porodice ostaju u zemlji. Razlozi su uglavnom ekonomski: potraga za boljim uslovima rada, većim primanjima i sigurnijom budućnošću. Iako novac stiže redovno, emocionalna praznina često se ne može popuniti.

Stručnjaci ukazuju da ovaj model života ima dve strane. S jedne strane, finansijska stabilnost omogućava deci kvalitetnije školovanje, a porodicama bolje uslove života. S druge strane, fizičko odsustvo roditelja može da ostavi posledice na emocionalni razvoj dece.

Osećaj napuštenosti

Deca često imaju osećaj napuštenosti, iako znaju da roditelj radi za njihovo dobro, pa je veoma važno da komunikacija s odsutnim roditeljem bude redovna i iskrena, kako bi se sačuvala bliskost.

Psiholog i geštalt terapeut Ana Kujundžić za „Magazin” podseća da se u porodici dobija osećaj sigurnosti, pripadnosti i podrške. Tu se uče društvene vrednosti, norme i uloge.

„Zdravi porodični odnosi su značajni za svakog. Osim što dobija materijalnu podršku, detetu su potrebne sloga, briga i ljubav koju dobija u porodici. Ako je jedan roditelj zaposlen u inostranstvu, to može poboljšati finansijsku situaciju u porodici. Pored toga, važno je da drugi roditelj bude kvalitetno prisutan. Ako odsustvo jednog roditelja dugo traje, to može narušiti sklad porodice i dovesti do problema”, navodi naša sagovornica.

Ali ona upozorava da problem može da postane emocionalno udaljavanje s obe strane i navikavanje na život u „okrnjenom sastavu”. Ako odsutni roditelj postepeno prestaje da učestvuje u svakodnevnom životu svoje porodice, zaboravlja na potrebe i probleme svoje dece – što više vremena prođe, od viđanja do viđanja – sve će biti teže.

„Deca rastu, sazrevaju, menjaju se, a odsutan roditelj to ne može da isprati. On uvek može da pošalje poklon, novac, ali to nikad nije dovoljno. Deci su potrebni bliskost i razgovor, ljubav, podrška i razumevanje, a odsutnost izaziva patnju”, smatra naša sagovornica.

Ona navodi i da roditelj koji je s decom trpi veliki teret, jer preuzima odgovornost koja treba da se deli s partnerom:

„Važno je i kakav je odnos između partnera. Ako nije dobar, to se odražava negativno na celu porodicu. Roditelj koji radi u inostranstvu može biti nezadovoljan svaki put kad dođe kući i da oseća da je on žrtva, jer mu teško pada odsustvo iz porodice. Može smatrati da se ne poštuje njegov rad i da porodica samo troši i ne trudi se dovoljno da njemu olakša situaciju. To dodatno pojačava traumu kod dece, zbog čega traže stručnu pomoć psihoterapeuta.”

Kako je pokazala praksa, češće otac odlazi da radi u inostranstvo, a majka ostaje s decom. Nekad se nađe opravdanje za takvu odluku ukoliko porodica loše materijalno živi ili ako nema kuću ili stan, pa je neophodno da neko ode da zaradi novac. Ali u tom slučaju cena je previsoka, jer udaljavanje od porodice može da se završi raspadom braka, popuštanjem dece u školi, napuštanjem škole, pojavom raznih bolesti zavisnosti, agresivnih ispada i psihičkih problema.

Nove navike i prekomponovani odnosi

Situacija je mnogo teža ako oba roditelja odu na rad u inostranstvo. Njihova deca, kada se povere psiholozima, uglavnom nisu s tim saglasna. Zato među njima ima veliki procenat dece koja se osećaju napuštenom ili krivom zbog odlaska roditelja, mada se često čuje da je to za njihovo dobro, što još više otežava situaciju. Deca doživljavaju traumu.

„Roditelji decu mogu ostaviti kod babe i dede ili drugih rođaka ili kod osoba koje plaćaju za čuvanje. To može u početku izgledati dobro, ali se situacija pogoršava ako roditelji retko dolaze i slabo komuniciraju sa svojom decom. Ako i kad se roditelji vrate iz inostranstva, kad ostvare svoje profesionalne i materijalne ciljeve, to donosi nove probleme. Deca su u međuvremenu odrasla, promenila se. I roditelji su se promenili”, kaže Kujundžić.

Zato je, kako objašnjava, potrebno stvoriti nove navike i prekomponovati odnose, obnoviti bliskost i prihvatiti jedni druge onakvim kakvi jesu. Za održavanje porodične veze, važna je komunikacija. Digitalna revolucija je doprinela lakšim načinima da se čujemo i vidimo, ali deci to nije dovoljno. Nedostaju bliskost i prisutnost, kao i roditeljska kontrola.