Beograd u danima pred primirje u Velikom ratu

Izmicala je i poslednja godina krvavog Velikog rata. Silno nadirući s juga, deo po deo okupirane otadžbine sa saveznicima oslobađa pobedonosna srpska vojska.

S ovom napaćenom i junačkom vojskom, uz koju je proveo teške ratne dane, stiže u našu prestonicu 1. novembra 1918. dr Arčibald Rajs, švajcarski forenzičar, publicista, profesor koji je život posvetio Srbiji. Željena sloboda već obasjava okupacijom osiromašeni i opljačkani Beograd. Evo šta je u beleškama iz svog ratnog dnevnika Rajs o tome zapisao u tekstu „Pobedonosna ofanziva 1918”:

„Vreme je sveže, a ima pomalo sunca. Idem napred, ali uskoro me sustiže automobil komandanta divizije. Tragovi automobila se vide neprestano na putu, dakle, Beograd je slobodan i divizija će logorovati u prestonici...

Ostavljam svog konja u diviziji i ulazim pešice u Beograd. Ja sam jedan od prvih koji ulaze u prestonicu. Sve stanovništvo je na ulicama. Austro-Nemci tek što su otišli.

Oduševljenje je ogromno. To je poplava cveća, venaca, peškira u znak dobrodošlice. A svi ti peškiri nose datum! Kad su žene imale vremena da to izvezu?

Usred varoši na Terazijama gužva. Jedan mladi dobrovoljac služi mi kao gardista i jedva mi krči put. Dva puta moram da bežim u dućane da se oslobodim cveća i venaca.

Odlazim u opštinu da pozdravim opštinski odbor. Tu nailazim na srdačan prijem. Šetam se tako do 18 sati i vraćam u diviziju sa dvadesetak peškira, kao uspomenom na ovaj dan oslobođenja Beograda.

Stanovništvo nestrpljivo čeka dolazak trupa, ali neće da ih pošalju da ne dadu izgovor za bombardovanje varoši. Zaspao sam s tvrdim ubeđenjem da je rat sada svršen i da sam u njemu izvršio svoju dužnost”, zabeležio je o tim nezaboravnim danima Rajs, što je s kraja 20. stoleća objavljeno u monografiji grupe autora „Golgota i vaskrs Srbije 1915–1918”.

U toj vrednoj knjizi nalaze se i druga svedočanstva o oslobađanju Beograda. Jedno od njih, kao lično sećanje iz detinjstva, opisao je novinar i književnik Milan Đoković (1908–1993) u poglavlju „Deca pod okupacijom 1915–1918”. Iako tada dečak, upamtio je mnoge nevolje surovih dana okupacije. A najradije se sećao dolaska slobode, o čemu je zapisao:

„Neke slike su još vrlo žive u sećanju. Prva slika: ujutru rano, dečak iz velikog dvorišta sam se uputio ka Starom đermu. Tamo gde se Beograd završavao i počinjalo selo s njivama neobranog kukuruza, gde se ulica (današnji bulevar) sastajala sa putem za Smederevo.

Druga slika: uz kuće je stajalo, pribijeno, dosta sveta. Svi su gledali na onu stranu odakle se dolazi iz Grocke i Smedereva.

Treća slika: pojavio se mlad vojnik, naš, s puškom nagotovs i rukom davao znak da mu niko ne prilazi. Išao je sredinom ulice. Ljudi su gledali, nemi, sa suzama u očima, pitajući se valjda da nije san. Neka žena je bacila cveće. Posle toga je naišao drugi vojnik, treći, peti...

Dečak je trčao trotoarom. Na Terazijama se okupilo mnogo više sveta. A oni vojnici (izvidnica, reklo se) išli su ka Kalemegdanu, i dalje s puškama nagotovs.

Na kraju Knez Mihailove ulice čuo se topot konjskih kopita. Oficiri i vojnici, na konjima, zastali su ispred kafane ’Srpska kruna’, preko puta glavnog ulaza u veliki Kalemegdan i okrenuli poglede na Savu, čija se voda videla kroz golo granje prve jeseni.

Iz kafane su se pojavili kelneri s čašama piva. Oficiri i vojnici, sa konja, dohvatali su te čaše i ispijali ih. A onda su mamuznuli konje i kasom otišli ka Savi. Čuli su se uzvici: ’Živeli!’

Dečak se vratio na Terazije. Tamo je već bila okupljena masa Beograđana. Konji su kićeni belim peškirima. Na oficire i vojnike, konjanike, bacio je cveće. Suze su tekle niz lica i vazduh se prolamao od oduševljenih pozdrava. Nije san...”