Jedno sećanje na Veliki rat - Tekeriški peškir

Istoričar Zoran Tošić, čuvar usmenih svedočanstava Velikog rata, zabeležio je i kazivanje Milete Milutinovića iz sela Sedlar, barjaktara u borbama na Tekerišu. Kad je kao starina pričao o tim danima, njegove reči bile su polagane i jasne, kao da se ne obraća čoveku već samom sećanju.

„Telo mi je puno rana, škiljim na levo oko, noge isečene od gelera... ali me još drže. Gospod me pogledao”, počinje Mileta svoju ispovest.

Iz njegovih reči izviru i ponos i tuga – ponos zbog zastave koju je nosio u prvoj borbi na Ceru i tuga zbog mladosti koja se više nije vraćala.

Kad je bitka počela, na ramenu mu je lepršala zastava, u ruci puška, a u srcu onaj inat svojstven srpskom vojniku. Pogodio ga je geler u obe noge, pa se sklonio u malu belu kuću pod Cerom. Unutra praznina. Samo drveni kovčeg pun miraza: peškiri, ćilimi, marame. Jedan peškir, izvezen imenom devojke „Persa, Spajića đevojka”, spasao mu je život. Zavio je noge njime i preživeo.

„Da si mi živa, Perso, ma ko da si”, prošaputao je. I tada se zakleo da će joj peškir jednom vratiti.

Tih dana, kroz Cer i Kolubaru, preko Albanije i Krfa, Mileta je peškire nosio u nedrima. Čuvao ih je kao amajliju. Na Vidu je sahranjivao saborce, previjao rane, gledao kako srpska mladost tone u plavu grobnicu.

„Svaki je imao nešto svoje, pismo, burmu, sliku. A ja peškire. Čuvali oni mene, i ja njih.”

Kada se rat završio, vratio se kući, oženio, podigao decu. Peškir iz Tekeriša držao je na šifonjeru, pored ikone. Njime je nosio česnicu u crkvu, njime povijao novorođene unuke. Svakog praznika, u tom platnu kao da je još živo kucalo srce njegove mladosti.

Šezdeset godina kasnije, na Preobraženje 1974. godine, Mileta je održao svoju zakletvu. Sa ordenjem na grudima i štapom u ruci, unukom za volanom nove „zastave”, vratio se na Cer.

Tamo, među masom sveta i novim govorima, potražio je Persu. Nije je našao, ali jeste njenu porodicu.

„Stao sam pred onu belu kućicu, nema trešnje, ali je bunar tu, a i kruška. Prođe mi ceo život pred očima”, zapisao je. Peškir je vratio Persinom unuku. Slikali su se za uspomenu kod spomenika cerskim junacima.

„Ispunio sam zavet koji sam sebi dao”, rekao je Mileta. „Sad mogu mirno da umrem.”

Danas se Tekeriški peškir nalazi u Narodnom muzeju u Šapcu, kao deo stalne postavke. Simbol spasenja, ljubavi i zaveta koji je preživeo rat i vreme.