Sembersko selo zaustavljeno u vremenu

Da ste kojim slučajem prolazili kroz Semberiju pre stotinak godina, susreli biste pejzaž i arhitekturu sela slični onima koje opisuje Janko Veselinović u romanu „Hajduk Stanko”. Ravnicu Mačvu, u Srbiji, o kojoj piše, i Semberiju u Republici Srpskoj, deli Drina. Skoro da i nije bilo razlike u nošnji, običajima i načinu života naroda sa obe strane reke. Hajde da zavirimo u ta sela delom teksta ovog romana i upoznamo se sa životom ljudi iz 19. veka.

„...sve je ravno kao tepsija. Zamori se pogled putnikov gledeći jedno isto: njivu, pašnjak, njivu, pašnjak, i ništa više. Ili uđe u selo. Tu vidi kućicu do kućice; uz kuću staje, iza staje bunar, iza bunara voće...Oko svake kućice bio je zasađen voćnjak bilo od šljiva, bilo od jabuka...”

Tako je bilo nekad.

Čuvaju nasleđe

Sada je drugačije: do svakog sela se stiže lepim asfaltnim putevima. Kuće su velike, neke s više spratova, opasane zidanim ogradama. Na lepim travnjacima ili betoniranim platoima parkirani su automobili. Raskošno i lepo, ali bez mnogo ljudi. Polja su ostala ista. Ne znaš da li su lepša u proleće kad ozelene ili u jesen kad zažute zlaćenim vlasima.

Stigli smo u sembersko etno domaćinstvo u Gornjem Crnjelovu kraj Bijeljine, nastalo zalaganjem žena iz Kola srpskih sestara „Sveta Angelina srpska” s blagoslovom episkopa zvorničko-tuzlanskog gospodina Fotija. Čine ga dve kuće sa drvenim kačarama, štalom i bunarom. Smešteno je u porti Crkve Vaznesenja Gospodnjeg u Gornjem Crnjelovu i čuva nasleđe semberskog sela 19. i 20. veka.

Ispred kapije hrama dočekala nas je Nada Zakić, predsednica Kola srpskih sestara i njena zamenica Milanka, a pridružio nam se i sveštenik Radmilo Radović bez čije podrške ne bi projekat uspeo. On je ustupio prostorije u kojima se žene okupljaju da vezu, tkaju i kroz udruženje čuvaju tradiciju starih zanata i narodne radinosti.

„Realizaciju ideje o postavci etno domaćinstva započeli smo sa našim sveštenikom 2017. godine. Preneli smo prvu kuću, a onda i drugu iz okoline. Kuće su obično imale tri odeljenja sa ili bez ostave. Građene su od ćerpiča ili cigle omalterisane blatom. Šare na ćilimima i sačuvani vez poslužili su nam za radionicu”, objasnila je Nada Zakić.

U obilasku smo videli i mlekar s drvenim i limenim posudama za obradu mleka, ambar s krunjačama za kukuruz i posudama za smeštaj brašna i žitarica, kao i vajat.

Rukotvorine iz prošlih vremena

Put iz kuća vodi ka štali i tremu ispod kojeg stoje zaprežna šinska kola (lotre) i očuvana drvena presa za obradu konoplje, koja se ovde proizvodila. Od nje su dobijali platno. Iza kuća na livadi stoje zaprežne plugove orače, drljače, prašače...

Semberija je nekada bila poznata po crnom bostanu, autohtonoj sorti paprike trocvatke i semberijskom kupusu, saznajemo iz razgovora. Posle obilaska svratismo i u savremene prostorije gde 29 članica Kola srpskih sestara tkaju, šiju, pletu i vezu, a rukotvorine prodaju posetiocima.

I razboj za tkanje i mirisni krevet

U prvoj nešto starijoj kući rekonstruisana je gostinska soba i očuvani zidani šporet. U drugoj kući dočekaše nas sanduci i ormari prepuni devojačke spreme i narodnih nošnji.

Spremljena je i sofra (sinija) za obedovanje. U posebnoj sobi smešten je stari razboj za tkanje, mašina za šivenje i drveni krevet sa slamaricom, vezenim prekrivenim ćilimom, a na uzglavlju jastuci punjeni perjem, kukuruzom, šašom i mirišljavom travama.

Stare semberske kuće obično su imale tri odeljenja sa ili bez ostave. Starije su građene od trsike i blata sa plevom. Novije kuće građene su od drvenih greda između kojih su imućniji zidali ciglom, a ostali ćerpičem (lomljeni crepčići ili ćeramida), omalterisane blatom i okrečene krečom. Temelj je bio od cigle ili kamena.