Letačka odiseja Đure Merkovića

U junskom broju vodećeg francuskog vazduhoplovnog časopisa ICARE tema broja, pod naslovom „Žorž – od šturmovika do B-707”, („šturmovik” je ruski jurišni avion Il-2), posvećena je samo jednom pilotu – Đuri Merkoviću.

Pre dve godine u Parizu je objavljena obimna knjiga „Jedan pravac ka slobodi – život jednog velikog avijatičara”, koju je priredio Žorž Merković, Đurin sin.

Kapetan u 25. godini

Đuro Metković je rođen u Subotici, 10. aprila 1930. godine. Prema podacima, koje smo dobili od njegovog sina Žorža, završio je osam razreda gimnazije s velikom maturom i, kasnije, odslušao četiri semestra Filozofskog fakulteta. Još tokom Drugog svetskog rata pridružio se partizanima. Nakon rata, u decembru 1946. kao šesnaestogodišnjak, primljen je u prvu klasu Škole rezervnih vazduhoplovnih oficira u Pančevu, gde je novembra 1948. dobio letačko zvanje. Bio je u grupi od 11 pitomaca iz te klase koju je JAT odlučio da školuje za svoje potrebe u novoformiranoj Školi za specijalizaciju saobraćajnih pilota.

Ova škola, preteča Pilotske akademije JAT-a, koja je osnovana tek četvrt veka kasnije, bio je pokušaj planskog, savremenog školovanja pilotskog kadra za potrebe civilne avijacije. Obuka je počela 8. novembra i završena je 1. maja 1950. godine. Po završetku školovanja trojica polaznika odmah su dobila zvanje pilota-kopilota na avionu DC-3. Najmlađi među njima je bio Đuro, koji je već prve godine obavio 486 letova i ostvario 400 sati naleta. Uskoro je položio instruktorski kurs i već sledeće godine počeo je s obukom sportskih pilota u Aero-klubu „Franjo Kluz” u Zemunu.

Početkom 1952. grupa pilota iz ove škole prešla je u Jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo. I dok je većina nastavila školovanje, Đuro je raspoređen na mesto nastavnika u pilotskoj školi JRV u Titogradu i Nikšiću, gde je završio još dva instruktorska kursa. Sledeće, 1953. raspoređen je u 119. Transportni puk JRV. Već 1954. vratio se u JAT gde je uskoro promovisan u zvanje prvog pilota. Pilotsku dozvolu, za pilota prve klase, odnosno kapetana, dobio je 25. aprila 1955. u 25. godini. Koliko je poznato, bio je najmlađi pilot u dugoj istoriji JAT-a, sa zvanjem kapetana.

Početak karijere kakav se samo poželeti može. Za njega to, međutim, nije bilo dovoljno. Na letu Zagreb–Beč, 18. septembra 1957. godine, na kojem je bio prvi pilot, Đura Merković je nakon sletanja u glavni grad Austrije napustio JAT-ov DC-3 i rekao zbogom Jugoslaviji i otišao za Belgiju.

Svetska karijera

U Briselu se javio direktoru „Sabene” koga je upoznao dve nedelje ranije. I istog dana je imao ugovor o zaposlenju u belgijskoj kompaniji. Posle tri meseca dobio je radnu dozvolu i počeo obuku u Školi za civilno vazduhoplovstvo, gde je položio ispite i dobio belgijsku pilotsku dozvolu.

Sledeće godine prešao je u Kongo, koji je u to doba bio belgijska kolonija. Leteo je kao kapetan na DC-3, a kasnije i DC-4.

U Kongu je ostao i tokom sticanja nezavisnosti ove zemlje, 1960. godine. Bio je deo tima od 27 dobrovoljaca, koji su evakuisali Evropljane širom te zemlje. Samo u julu te godine prevezli su 25.000 ljudi. U Kongu je ostao do 1963, kada se vratio u Belgiju.

Za belgijsku nacionalnu kompaniju „Sabena” leteo je na „konveru 440”, „karaveli SE-210”, B-727 i najvećem, četvoromotornom B-747. Zapravo, bio je jedan od prvih pilota koji su dobili dozvolu za „Boingov” džambo-džet.

Za sve to vreme bio je instruktor u belgijskoj školi za avijaciju gde je obučavao buduće pilote.

Šezdesetih godina pomogao je u osnivanju „Transavije” u Holandiji, a kasnije je kao kapetan leteo na „karaveli” i B-707 u ovoj holandskoj kompaniji.

„Sabenu” je napustio 1971. i otišao u „Rojal er Maroko” gde je bio kapetan i instruktor istovremeno za „karavelu” i B-727, a kasnije je prešao i na B-707. Nakratko, 1979. vratio se u Jugoslaviju sa ćerkom Gracijom, koja se zaposlila u „Aviogeneksu” kao kopilot na TU-134. Ni otac nije sedeo skrštenih ruku: i on je nekoliko meseci leteo na istom avionu kao kapetan.

Kasnije je u SAD, u fabrici aviona „Galfstrim Ameriken” leteo kao probni pilot i instruktor da bi se 1984, vratio u Evropu i pomogao oko osnivanja „Er Holanda”, kompanije u kojoj je bio jedini instruktor sa holandskom licencom za B-727.

U međuvremenu je 1986. u Sijetlu dobio licencu za B-757.

Kao šef pilota i instruktor, 1990. pomogao je u osnivanju francuske kompanije „Er Dakota”, leteo je na DC-3 i obnovio magiju letenja u starim avionima. Bio je angažovan oko osnivanja kompanije „Zagal”, od koje je kasnije nastala „Kroacija erlajns”. Posle toga je kratko bio inspektor za civilno vazduhoplovstvo Hrvatske.

Te godine stekao je uslov za penziju, ali mu je kralj Maroka omogućio da leti do 1993. Tada je, u 63. godini, prestao je da leti na putničkim avionima.

Poslednji let koji je napravio bio je na Floridi, s unukom Aleksom, 4. aprila 1999. na avionu „cesna 172”. Tokom 50 godina u vazduhoplovstvu leteo je na 156 različitih tipova aviona, u desetak kompanija, ostvario nalet od fantastičnih 36.320 sati provedenih u vazduhu za komandama putničkih aviona.

Umro je 11. januara 2001. u Kazablanki u Maroku.

Prebeg vazduhoplovaca na Zapad

Đuro Merković bio je poslednji u nizu istaknutih vazduhoplovnih stručnjaka i pilota koji su nakon Drugog svetskog rata i formiranja Jugoslavije ilegalno ili ne u skladu sa zakonom napustili zemlju i uputili se na Zapad.

Prvi je to učinio vazduhoplovni inženjer Milenko Mitrović Spirta, rezervni vojni i civilni pilot, konstruktor, tehnički direktor „Aeroputa” i jedan od osnivača „Utve”. Nezadovoljan stanjem u zemlji 1946. godine, emigrirao je u SAD. Već sledeće godine zemlju je napustio konstruktor aviona Ljubomir Ilić, tvorac tri lovačka jednoseda IK-1, IK-2 i IK-3. Preko Praga emigrirao je u Francusku, odatle u Južnoafričku Republiku, a potom u Španiju.

Četiri godine kasnije, 17. oktobra 1951, inženjer Milivoje Arsenijević, predratni pilot „Aeroputa” i tadašnji šef pilota JAT-a, poleteo je avionom DC-3 iz Zagreba, ali umesto u Beograd sleteo je na aerodrom u Cirihu. Na mestu drugog pilota bio je Ivan Kavić, koji je kao i Arsenijević napustio avion, zatražio i dobio azil u Švajcarskoj.

Istog dana, s aerodroma u Ljubljani, poleteo je još jedan JAT-ov DC-3, ali je i on umesto u Beograd, takođe, sleteo u Cirih. Kapetan aviona bio je Milan Bjelanović, proslavljeni probni pilot predratnog Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, koji je takođe napustio avion i dobio azil.

Antrfile

Strast prema letenju preneo na decu

Đuro je ljubav i strast prema letenju preneo na ćerku Graciju i sina Žorža, koji su, svako na svoj način, ostvarili impresivne letačke karijere.

Gracia se školovala u SAD i kratko letela u RAM-u, nakon čega je od septembra 1979. do maja 1980. letela kao kopilot u beogradskom „Aviogeneksu”. Bila je prva žena pilot u saobraćajnoj avijaciji u Jugoslaviji.

Sin Žorž je karijeru započeo u „Er Holandu”, nastavio u RAM-u i ustalio se u „Er Fransu”. Kao kopilot, a potom kao kapetan i instruktor leteo je na F-27, B-737, B-747-400 i B-777. Od 2017. je instruktor za B-787. Sa 65 godina, još uvek leti na B-777 i predaje kao instruktor.