Samo da je pravi dasa iz dobre kuće

Pet godina smo se borili da „sačuvamo” našu Milicu kad dođu dani prirodnog procesa teranja koje smo mi, shvatili smo, mnogo teže doživljavali nego ona. Veterinari su savetovali da je ne sterilišemo i da sačekamo da dođe vreme. Poslušali smo, ali sa velikim znakom pitanja kako ćemo mi da prepoznamo. Prvi put ona ne reži na mužijake, ne beži, umiljava se, čak... aha, znači tu smo.

Odlučimo da krenemo u avanturu sa Milicom. Kako sad da nađemo dečka brinemo mi i pola familije. Niko nam nije dovoljno ni dobar, ni lep. Prepiremo se neprekidno. Ludilo u kući dok Milica lenjivo drema. Tragamo po internet grupama, savetujemo se, ocenjujemo, ma nema ga. Milicu niko ništa ne pita, naravno. Važno nam je da znamo da je umiljat, miran, pravi dasa iz dobre kuće. Stvarno! Ujedno brinemo kako ćemo mi to.

Setimo se prelepog dečka po imenu Barni. Dođemo do porodice i oni, kao i mi, pitaju se „kako ćemo”. Ugovorismo sastanak.

– Mico, ako ti se Barni ne dopadne, ti pokaži zube i beži. Nemoj da te maltretira – objašnjavam joj ja dok ona mirno sedi i čeka da krene put auta srećna što ide da se vozi.

Mesto susreta – neutralno. Terenče sa travom. Pojavi se naša devojka, a naočit momak sedi i čeka. Pogledaše se, onjušiše, vrte se jedno oko drugog, igraju se i tako tridesetak minuta da bi svako za sebe ubrzao zalegao na mekani zeleni pokrivač. Karakteristično za čaučau rasu.

Ništa od parenja. A vreme, kako je pokazala analiza krvi, ističe. Ponovićemo viđenje ujutru. Znalci kažu mora asistencija veterinara jer se čaučau teško pari. Bdimo celu noć nad našom devojkom, čujemo se sa „prijateljima”, kujemo plan!

Pakujemo se u auto mi sa Zvezdare, oni sa Karaburme i krećemo put Pančeva. Tamo je divna bašta, znamo ljude... Njih dvoje kad se videše jedno drugom u zagrljj, istrčaše se po bašti i svako u svoju pozu lenjivca. Nema veterinara. Zabrinuti i mi i Barnijevi, dogovaramo se ni sami ne znamo o čemu. Trema kulminira pojavom veterinara.

– Molim vas da se sklonite, sedite, popijte kafu, pozvaću vas ako zatreba pomoć – poručuje veterinar, a mi izbezumljeni kako će oni to bez naše asistencije.

Da ostavim Milicu samu sa njima, ma nema šanse.

– Barni je preosetljiv, nežan, molim vas, imajte to u vidu – upozorava njegova gazdarica.

– Milica ne voli da je neko maltretira. To ne dam – kažem veterinaru, dok gazda čija je ljumica najveća na svetu samo zabrinuto ćuti.

Prođe malo, stiže Barni, Milica mora još malo da sačeka.

– Je li dobro, molim vas, ne držite je tako jako za noge – upozoravamo stručnjaka.

Prvi čin završen, mi bledi i premoreni od straha.

– Moramo sutra da ponovimo proces – kaže veterinar.

Zar opet da ih mučimo tako. Dok mi ne znamo šta je činiti, Barni naslonio glavu na šape i drema, Milica na stranu legla i spava.

Celog dana motrimo na nju i sutra posle ponovljene intervencije saznajemo da ćemo za petnaestak dana znati kakvo je stanje. Naši prijatelji se redovno javljaju i raspituju kako je Milica, treba li šta, je li sve u redu.

A mi bdimo nad svakim njenim pokretom, bez razloga. Prvi rezultati pokazuju da ima beba, ona se ponaša najnormalnije, jede, pije, šeta se, mi ubacujemo vitamine, sa interneta se ne odvajamo u potrazi za savetima. Dan za danom u najboljem redu primiče se vreme „dolaska beba”. Ona već pomalo otežala i raskrupnjala, a mi sve uplašeniji. Pripremljen prostor u stanu na krevetu, na vezi sa veterinarom shvatamo da je termin već prošao.

Na pregledu ona nemirna i neda se, mi u goloj vodi, doktor kaže dan, dva i tu je. A šta ako ne, očekivano, pitamo.

– Nema brige. Biće sve dobro. Ona nosi dvoje, najviše troje, možda se još jedno sakrilo. Videćete kad krene, počeće da se grči, neće pre toga hteti da jede, smiriće se. Ona će sve sama da uradi oko mladunaca, vi joj samo pomozite i dajte joj kalcijum u vodi rastvoren sa medom – objašnjava veterinar, a mi pokušavamo da upamtimo.

Čekamo i dalje još dan, dva i sad već panika nadvladava razum. Milica samo drema, stomak se mrda levo desno, a mi se smenjujemo dan-noć da se ne desi da neko zaspi. Rekoše, one se porađaju noću, pred zoru. Nas troje dežuramo.

– Kreće, evo grči se na desetak minuta – dovikuje Ema dok meri vreme.

Iz stana na trećem spratu prolomi se krik i na parket izlete jedan muški. Dočekuje ga Ema spremno, a prvi put u takvom poslu pomaže joj da izgrize pupčanik i opnu. Brzom brzinom Buciku stavljamo da sisa jer rekoše najvažnije je za njih to u prvim minutima. Drama!

Malo prođe eto i druga beba, isti postupak, evo i treće. Ja sad već mislim to je to, rekli veterinari.

– Ma ima ona još, sigurno – kaže Ema dok znalački mekanim peškirom brišemo bebe i umotavamo ih jednu po jednu u ćebence i ređamo u korpu. Eto je četvrta!

Da, to je sada sigurno kraj. Pozivam Milicu da izađemo napolje da prošeta i obavi svoje potrebe jer rekli su tako treba. Ona vesela trčkara. Vraćamo se žurno iz šetnje i jedan vrisak na ulazu u stan.

– Zovem veterinara, nema čekanja. Ko zna šta joj, ne, ne čekam da mi strada – paničim.

– Znam šta je, evo još jedna beba ide – najavljuje Ema.

– Kako još jedna kad su rekli da su tri – u neverici pitam trčeći po peškire jer se dešava na neplaniranom mestu.

I zaista još jedna devojčica. Postupak isti, špricem ubacujemo kalcijum hrabroj mami u usta, mazimo je, tresemo se. Bebe cijuču, malene, mokre, zgužvane, kao dlan velike...

– Mico, izdrži, joj, šta nam je ovo trebalo – bodrim je.

Ema radi li radi oko malaca koji se migolje i već traže da sisaju.

– Gladni su – kaže ona.

Milica opet u grču, uzdah i evo još jednog dečaka.

– Sad je stvarno dosta, Ema. Pa šta je ovo. Tri devojčice i tri dečaka. Njih šest već ima, a bilo ih je tri – komentarišem u neverici.

Milica sad već preumorna. Pomažemo joj, zapravo Ema.

Bebe već napunile korpu. I samo što je Milica predahnula, još jedna bebe. Ali, uz svu njenu volju, nikako da se pojavi.

– Daj makaze i papir. Ja ću da je držim, kad izađe, ti iseci vrpcu jer Milica nema snage – kaže Ema.

Ništa je ne razumem. Dodajem makaze...

Izlazi beba izrazito mala, ne čuje se uopšte, kao da ne diše. Ema je masira, duva u nju, okreće, lupka, rasteže nogice. Traži čašu hladne vode. Na trenutak samo je ubaci u vodu i začu se glas.

– Živa je, živa je. Masiraj je. Razvlači joj noge. Umotaj je – viče Emilija dok mazimo Milicu prilično iznemoglu i pokušavamo da i ta beba povuče mleko.

Sedam! Oni gladni, svako bi da sisa. Jun mesec, napolju vrućina, a njima hladno. Uključuj grejalicu u sobi. Prijateljica odgajivač pritekla u pomoć traži da ih podelimo u grupe kako bi ravnomerno svi jeli da jači ne izguraju slabije. U dve korpe su. Moraju da sisaju na dva sata. Milica preumorna, ali brižna majka. Doji ih redovno kako mi organizujemo. Guraju se jedno preko drugog, otimaju... i tako celih nedelju dana pod budnim okom nas troje 24 sata.