Ni­ko ne zna šta su mu­ke te­ške…

U kr­šu Al­ba­ni­je 1915. go­di­ne na­stao je sve­tlo­pis ko­ji je svo­jim apa­ra­tom na­pra­vio Ri­sta Mar­ja­no­vić, ču­ve­ni fo­to­graf i hro­ni­čar Ve­li­kog ra­ta. Za­ve­ja­ni, pro­mr­zli i iz­nu­re­ni, sto­je srp­ski voj­ni­ci, ne­ki osta­li i bez­i­me­ni, ali se jed­nom ime zna – me­đu nji­ma po­zi­ra i Pan­če­vac Alek­san­dar Ka­nač­ki, ka­ko za uzde dr­ži be­log či­la­ša.

Sta­si­ti mo­mak ro­dom iz Mo­do­ša, da­na­šnjeg Ja­še Tomića, že­leo je da po­sta­ne tr­go­vac, te po ono­vre­men­skim obi­ča­ji­ma, još go­lo­brad, kre­nuo u van­dro­va­nje mo­nar­hi­jom, od Da­ru­va­ra, Tu­zle do Do­si­te­je­vog Ča­ko­va i pe­kao za­nat. Ob­reo se i u Sa­ra­je­vu, upo­znao mno­ge mla­de, ide­jom slo­bo­de za­do­je­ne Sr­be, a u pod­sta­nar­skoj so­bi zid de­lio sa Pe­trom Ko­či­ćem, no­ći­ma ga slu­ša­ju­ći ka­ko še­ta i iz­go­va­ra slo­bo­dar­ske go­vo­re, spre­ma­ju­ći se za sed­ni­ce Na­rod­ne skup­šti­ne. Njih, po­ka­za­će se, ni­ka­da ni­je za­bo­ra­vio, ali uni­for­mu vo­leo ni­je. Za­to je od­ga­đao od­la­zak u re­dov­nu voj­sku, no do­đe vre­me da za­du­ži onu austro­u­gar­sku. Po po­vrat­ku u Pan­če­vo na­me­ran da još iz­u­či ne­mač­ku tr­go­vač­ku ško­lu i naj­zad po­sta­ne tr­go­vac u fir­mi „Ja­no­še­vić”, iz­bi Pr­vi svet­ski rat.

Alek­san­dar je od­mah mo­bi­li­san, ali kao do­bar Sr­bin, pra­vo­sla­vac, po­to­mak onih ko­ji su se uvek bo­ri­li pro­tiv za­vo­je­va­ča, još od tur­skih vre­me­na, ni za­mi­sli­ti ni­je mo­gao da u rat ide pro­tiv svo­je otadž­bi­ne. Za­to sa pri­ja­te­ljem Vo­ji­sla­vom Mi­čom re­ši da de­zer­ti­ra i oni za­jed­no pli­va­ju­ći uspe­va­ju da se do­mog­nu je­di­ni­ca srp­ske voj­ske, gde za­du­ži top i po­sta­de ar­ti­lje­rac.

Sam je to tra­žio jer, ka­ko je pri­čao, ni­je mo­gao pod­ne­ti da vi­di da ubi­ja čo­ve­ka, ma­kar to bio i ne­pri­ja­telj­ski voj­nik. Vu­kao je te­ško oru­đe pre­ko Ce­ra, Ko­lu­ba­re, bo­rio se na Mač­ko­vom ka­me­nu, Te­ke­ri­šu, Ve­ter­ni­ku... A on­da za­vla­da bo­lest, ne­gde kod Sko­plja, ali ona­ko mlad i jak, uspe­va da pre­ži­vi tri ti­fu­sa – pe­ga­vi, tr­bu­šni i re­ku­rens (po­vrat­ni) i špan­sku gro­zni­cu. Svo­ji­ma je pi­sao: „Ni­ko ne zna šta su mu­ke te­ške, dok ne pro­đe Al­ba­ni­ju pe­ške”, i ka­ko ga, s mno­go pa­žnje i ne­žno­sti, ne­gu­je škot­ska le­kar­ka El­si In­glis, ali ni­ka­da da se na­ru­še­nog zdra­vlja, osla­blje­nih plu­ća i stal­no pro­mr­zao ba­tr­gao pre­ko Đa­ko­vi­ce, Ča­ko­va i An­dri­je­vi­ce...

Ipak, osta­la je i pri­ča ka­ko je tu u ka­me­nja­ru i gu­du­ra­ma do­če­kao kr­snu sla­vu Ka­nač­kih – Sve­tog Ni­ko­lu. Iako stal­no iz­glad­neo, za tu pri­li­ku, me­se­ci­ma je Alek­san­dar ču­vao jed­nu kon­zer­vu i ni po ko­ju ce­nu je ni­je hteo ra­ni­je otvo­ri­ti.

 „Slav­ski ru­čak je po­čeo ta­ko što smo se moj rat­ni drug i sa­pat­nik Vo­ji­slav i ja pre­kr­sti­li, u go­to­vo sve­ča­noj at­mos­fe­ri kon­zer­vu otvo­ri­li, brat­ski je po­de­li­li i ta­ko se u po­što­va­nju sve­ca za­štit­ni­ka po­ča­sti­li. Se­tio sam se ku­će, na­šeg sa­lo­na, slav­ske tr­pe­ze, ko­ju su sa lju­ba­vlju i ve­li­kom pa­žnjom spre­ma­li mo­ji ro­di­te­lja i se­stra Lji­lja­na. Gu­tao sam za­lo­ga­je i su­ze”, pri­čao je Ka­nač­ki, osta­vlja­ju­ći gol­go­tu u kr­šu Pro­kle­ti­ja, na pu­tu pre­ma mo­ru i Dra­ču, gde se srp­ska voj­ska ukr­ca­la na la­đu „Il de Frans”, pa pre­ko Mar­se­lja sti­gla na Kor­zi­ku, u Ba­sti­ju. Sve na ivi­ci sna­ga, iz­ne­mo­gle od bo­le­sti i pu­ta, pri­hva­ti­še ih Kor­zi­kan­ci kao svo­je.

To i al­ban­sku epo­pe­ju ka­sni­je ugled­ni pan­če­vač­ki tr­go­vac ni­ka­da ni­je za­bo­ra­vio. Znao je Alek­san­dar da ka­že da ne­ma lep­šeg ose­ća­nja ne­go ka­da se is­pu­ni du­žnost, a to su – mar­lji­vost u sva­ko­dnev­nom po­slu, lju­bav pre­ma naj­bli­ži­ma, ali i po­moć ne­volj­ni­ci­ma bez ika­kvog in­te­re­sa. Za­to je to­kom či­ta­vog Dru­gog svet­skog ra­ta, kao vla­snik ve­li­ke rad­nje sa su­pru­gom Pa­u­li­nom, slao na sto­ti­ne pa­ke­ta po­mo­ći i pi­sa­ma ute­he za­ro­blje­ni­ci­ma u ne­mač­kim lo­go­ri­ma ši­rom Evro­pe.

A u ku­ći Ka­nač­kih u Pan­če­vu, i da­nas na cen­tral­nom me­stu, uokvi­re­na po­ro­dič­nim por­tre­ti­ma, sto­ji ura­mlje­na Al­ban­ska spo­me­ni­ca. Na njoj iz­ble­de­lim kra­sno­pi­som je is­pi­sa­no: „Uka­zom, Nje­go­vo Ve­li­čan­stvo Alek­san­dar Pr­vi, a na pred­log Mi­ni­stra voj­nog i Mor­na­ri­ce, za ver­nost Otadž­bi­ni 1915. go­di­ne, od­li­ku­je svog rat­nog dru­ga, re­do­va Alek­san­dra Ste­va­na Ka­nač­kog, Spo­me­ni­com.”