Upotrebljeno dete

Često se u razgovorima čuje „Ne znam šta mi bi da sve uprskam” ili „Unapred znam kada ću da napravim kiks”...

Ako primećujete da povremeno ili češće iz neobjašnjivih razloga izneverite sebe, možda ste bili upotrebljeno dete, smatra psihoterapeut dr Danijela Budiša Ubović.

U tom slučaju, objašnjava, izdaja sebe izgleda kao neka jaka sila koja dolazi iz podsvesti, jače od naše pameti i razuma. Ima veliki broj roditelja koji decu vide kao idealan način za ostvarenje svojih ciljeva, u braku, u poslu, u životu uopšte, a u ekstremnim slučajevima i u zarađivanju.

Želja za povezanošću

„Dete pristaje na sve da bi se povezalo s roditeljima. Čak, ako je jedini način tog povezivanja to da služi njihovim potrebama. Povezanost za decu znači ne samo pažnju, nego i opstanak. Za takvo povezivanje se u psihologiji često koristi termin 'upotrebljeno dete'. Obično se ovaj obrazac odnosa deteta i oca ili majke proteže kroz generacije”, objašnjava naša sagovornica.

I ti roditelji koji decu vide kao svoje sredstvo u bilo kojem smislu, a dijapazon primera je veliki, nekada su verovatno bili upotrebljena deca.

„Čak i kad bi dete imalo saznajni kapacitet koji nema da sagleda svoju situaciju, iskustvo bi za njega bilo nepodnošljivo. I kad se ne bi nekako suprotstavilo, već i sam taj osećaj po sebi za njega bio bi težak. Podsvesno, već pri pomisli da nešto nije u redu, najčešće, grubo rečeno – u svojoj glavi 'sahrani' svaku takvu mogućnost. Zato deca nisu svesna i najčešće ne mogu čak ni kad porastu, kao odrasli da se suprotstave”, smatra psiholog.

Kada i ako jednoga dana postanemo svesni ovih procesa, dodaje, bar u nekoj meri krećemo na put koji nas vraća sebi. Često je za to potrebna i stručna pomoć, ali je samosvesnost najvažnija.

Psiholog dodaje da je, inače, u sistemima koji počivaju na zloupotrebi moći ili ugnjetavanju neophodno u detetu odmalena obezbediti sledbenika ili poslušnika, ali je i imperativ ućutkati sve koji primećuju šta se dešava i spremni su da to kažu.

„Zato je veoma važno da, ako kao sredina ili pojedinac tako nešto primetimo, ne ostanemo gluvi, nemi i slepi pred istinom. Da bi se to desilo, potrebno je da postanemo svesni i prenesemo svima, naročito onima kojima je najpotrebnije, svest o tome da svako od nas može da ima tendenciju ka zloupotrebi moći, jer smo uglavnom formirani u takvim sistemima, te je neminovno da oni postaju deo naše ličnosti.”

Suočavanje s istinom za sredinu, a naročito za upotrebljenu ličnost, još više za ugnjetavanu, uopšte nije lak korak. Jer, treba da vidimo kod sebe nešto što nam se uopšte ne sviđa i na šta nismo baš ponosni.

„Tek kada ovu tendenciju vidimo kod sebe, možemo da je vidimo jasno kod drugih. Tek onda postaje neizdrživo da žmurimo, ne čujemo i da ćutimo kada se dešava ugnjetavanje.”

Uz ugnjetavanje obično ide obmanjivanje rečima „Šta s tobom nije u redu kada ti ovo smeta?” i „Ako ovde postoji problem, taj problem si ti.” Ovo je tipično, iznosi paralelu psiholog, za svaki ugnjetavački sistem, kao u priči o carevom novom odelu.

„Nažalost, ugnjetavanje živi u mnogim sistemima i kod nas i u svetu, jer problem nije rešen u širem društvenom kontekstu. Ono što bi nam bio zadatak, ako želimo da vidimo promenu, jeste razvijanje senzitivnosti za ove pojave, načina da ih prepoznamo. Možda je jedan od prvih koraka upoznavanje s principima na kojima funkcionišu ugnjetavački sistemi. Ali, prvenstveno važno je početi slušati svoj 'stomak' koji nepogrešivo registruje kada nešto nije u redu i da su nam granice grubo narušene iako naša glava ne misli tako.”

Posledice traumatskog iskustva

Po sagovornici, najbolje je kada se to otkrije i prepozna na vreme: „Postoje naučni dokazi da rana traumatska iskustva utiču na razvoj našeg mozga, a ne samo svesti. Deca koja su iskusila fizičko zlostavljanje, recimo, imaju poremećaj u funkcionisanju mozga kada opaze opasnost, odnosno poremećaj u reagovanju. Kada je u pitanju seksualno zlostavljanje, naročito, taj procenat poremećaja postoji, po tim podacima, čak u oko 50 odsto slučajeva.”

Na kraju, poručuje: „Kada počnemo da se nosimo s nečim što je jače od nas, umesto da se mučimo s nesanicom ili gubitkom apetita, mudro je potražiti i psihijatrijsku pomoć i uzimati propisanu terapiju umesto da očekujemo da sve možemo sami da prebrodimo.”

M. Nikić

IZ UGLA PSIHOLOGA

Upotrebljeno dete

Postoje roditelji koji decu vide kao idealan način za ostvarenje svojih ciljeva, u braku, poslu, životu uopšte, a u ekstremnim slučajevima i u zarađivanju

Često se u razgovorima čuje „Ne znam šta mi bi da sve uprskam” ili „Unapred znam kada ću da napravim kiks”...

Ako primećujete da povremeno ili češće iz neobjašnjivih razloga izneverite sebe, možda ste bili upotrebljeno dete, smatra psihoterapeut dr Danijela Budiša Ubović.

U tom slučaju, objašnjava, izdaja sebe izgleda kao neka jaka sila koja dolazi iz podsvesti, jače od naše pameti i razuma. Ima veliki broj roditelja koji decu vide kao idealan način za ostvarenje svojih ciljeva, u braku, u poslu, u životu uopšte, a u ekstremnim slučajevima i u zarađivanju.

Želja za povezanošću

„Dete pristaje na sve da bi se povezalo s roditeljima. Čak, ako je jedini način tog povezivanja to da služi njihovim potrebama. Povezanost za decu znači ne samo pažnju, nego i opstanak. Za takvo povezivanje se u psihologiji često koristi termin 'upotrebljeno dete'. Obično se ovaj obrazac odnosa deteta i oca ili majke proteže kroz generacije”, objašnjava naša sagovornica.

I ti roditelji koji decu vide kao svoje sredstvo u bilo kojem smislu, a dijapazon primera je veliki, nekada su verovatno bili upotrebljena deca.

„Čak i kad bi dete imalo saznajni kapacitet koji nema da sagleda svoju situaciju, iskustvo bi za njega bilo nepodnošljivo. I kad se ne bi nekako suprotstavilo, već i sam taj osećaj po sebi za njega bio bi težak. Podsvesno, već pri pomisli da nešto nije u redu, najčešće, grubo rečeno – u svojoj glavi 'sahrani' svaku takvu mogućnost. Zato deca nisu svesna i najčešće ne mogu čak ni kad porastu, kao odrasli da se suprotstave”, smatra psiholog.

Kada i ako jednoga dana postanemo svesni ovih procesa, dodaje, bar u nekoj meri krećemo na put koji nas vraća sebi. Često je za to potrebna i stručna pomoć, ali je samosvesnost najvažnija.

Psiholog dodaje da je, inače, u sistemima koji počivaju na zloupotrebi moći ili ugnjetavanju neophodno u detetu odmalena obezbediti sledbenika ili poslušnika, ali je i imperativ ućutkati sve koji primećuju šta se dešava i spremni su da to kažu.

„Zato je veoma važno da, ako kao sredina ili pojedinac tako nešto primetimo, ne ostanemo gluvi, nemi i slepi pred istinom. Da bi se to desilo, potrebno je da postanemo svesni i prenesemo svima, naročito onima kojima je najpotrebnije, svest o tome da svako od nas može da ima tendenciju ka zloupotrebi moći, jer smo uglavnom formirani u takvim sistemima, te je neminovno da oni postaju deo naše ličnosti.”

Suočavanje s istinom za sredinu, a naročito za upotrebljenu ličnost, još više za ugnjetavanu, uopšte nije lak korak. Jer, treba da vidimo kod sebe nešto što nam se uopšte ne sviđa i na šta nismo baš ponosni.

„Tek kada ovu tendenciju vidimo kod sebe, možemo da je vidimo jasno kod drugih. Tek onda postaje neizdrživo da žmurimo, ne čujemo i da ćutimo kada se dešava ugnjetavanje.”

Uz ugnjetavanje obično ide obmanjivanje rečima „Šta s tobom nije u redu kada ti ovo smeta?” i „Ako ovde postoji problem, taj problem si ti.” Ovo je tipično, iznosi paralelu psiholog, za svaki ugnjetavački sistem, kao u priči o carevom novom odelu.

„Nažalost, ugnjetavanje živi u mnogim sistemima i kod nas i u svetu, jer problem nije rešen u širem društvenom kontekstu. Ono što bi nam bio zadatak, ako želimo da vidimo promenu, jeste razvijanje senzitivnosti za ove pojave, načina da ih prepoznamo. Možda je jedan od prvih koraka upoznavanje s principima na kojima funkcionišu ugnjetavački sistemi. Ali, prvenstveno važno je početi slušati svoj 'stomak' koji nepogrešivo registruje kada nešto nije u redu i da su nam granice grubo narušene iako naša glava ne misli tako.”

Posledice traumatskog iskustva

Po sagovornici, najbolje je kada se to otkrije i prepozna na vreme: „Postoje naučni dokazi da rana traumatska iskustva utiču na razvoj našeg mozga, a ne samo svesti. Deca koja su iskusila fizičko zlostavljanje, recimo, imaju poremećaj u funkcionisanju mozga kada opaze opasnost, odnosno poremećaj u reagovanju. Kada je u pitanju seksualno zlostavljanje, naročito, taj procenat poremećaja postoji, po tim podacima, čak u oko 50 odsto slučajeva.”

Na kraju, poručuje: „Kada počnemo da se nosimo s nečim što je jače od nas, umesto da se mučimo s nesanicom ili gubitkom apetita, mudro je potražiti i psihijatrijsku pomoć i uzimati propisanu terapiju umesto da očekujemo da sve možemo sami da prebrodimo.”

M. Nikić