Priča o jednom Leu

Zlatna retriverka Bea, prvog dana jula 2011. godine, na svet je donela deset beba. Njih devet brzo je pronašlo novi dom, dok je deseto, najmanje među njima, ostalo duže uz nju. Kada ju je i njeno poslednje mezimče napustilo, keruša je krenula u potragu i tom prilikom izgubila život.

A Leo – glavni junak ove priče, brzo je došao do svoje prve porodice.

Bio je nestašno, malo, umiljato štene koje kada protrči kroz travicu ostavlja utisak bačenog klupka. Nesmotreni mališan podleteo je pod točkove velikog četvorotočkaša, ali uz pomoć svojih tadašnjih gazdi, brzo je stao na noge.

Kada je napunio godinu dana, gazde su se odselile, a brigu o njemu preuzela je ulica.

Lep, ponosni retriver pojavio se na gradskom trgu i vrlo brzo oduzeo dah svakom prolazniku, ali i ostalim psima koji su kasnije postali njegovi „ortaci”.

Na vrata mog doma došao je nakon tri meseca lutanja. Za njega sam prvi put čula jedne večeri, kada su moji roditelji pričali kako svaki dan viđaju čistokrvnog zlatnog retrivera.

U tom trenutku imala sam devet godina, bila je zima i pripremala sam se za svoj rođendan. Jedina želja koju sam imala bila je da kupim psa, po cenu odricanja od ostalih poklona.

Nekoliko dana nakon prvog razgovora, načula sam i drugi, pas je i dalje na ulici, a mama i tata su se složili da bi trebalo da ga uzmemo. Tata je nabavio povodac i okovratnik, a dogovor je bio da svaki put kada neko od nas ide u grad, pokuša da dovede ovog neznanca kući. Potera je trajalo dugo. U međuvremenu dolazili su i šinteri, pa smo na trenutak i odustali. Međutim, prvog dana 2013. godine, tati je zazvonio telefon, pozvao ga je moj stric, da mu kaže da je video psa u svojoj zgradi, neka deca su ga zatvorila u podrum da ga sačuvaju. Tata je seo u auto i posle nekoliko minuta vratio se sa velikim, krznenim drugom. Imao je mudar i razdragan pogled, valjda je znao da je došao kraj njegovog lutanja. Dani na ulici naučili su ga da šarmira ne samo svojom lepotom, već i pameću i snalažljivošću koju je posedovao. Ubrzo smo došli do njegovih prvih vlasnika i saznali da se zove Leo.

Leo je obeležio moje detinjstvo, sa mnom učio za ispite, radovao se kada sam upisala srednju školu i fakultet. Bio domaćin na svakom mom rođendanu. Posebno je obeležio 18-ti, kada je sa velikom leptir-mašnom na vratima restorana dočekivao goste. Bio je moja uteha i radost.

Umeo je da se rukuje, kao i da sedne i legne na komandu. Na moje „Dobar dan, Leo” odgovarao je sa tri uzastopna laveža. Kada je napunio devet godina, njegov život ispunili su – Šareni i Mrvica, dva mešanca koju su postali Leova mlađa braća i verni saputnici. Nisu se odvojili od njega čak ni poslednjih dana kada je nepomično ležao na svom krevetu.

Napustio me je 17. jula ove godine, samo fizički, jer je njegov dragi pogled uvek sa mnom, pogotovo kada mi najviše treba.