​Nesrećni Dobrica i tužni Zoki

            Povodom 14. jula, kada se obeležava Dan rušenja Bastilje, msje Bruno Loajan, direktor Francuskog kulturnog centra je te 1989. godine poklonio beogradskoj deci, odnosno Zoološkom vrtu, nekoliko prstenorepih lemura (lemur catta). To su ona ljupka repata stvorenja koja svedoče da je evolucija na Madagaskaru krenula stranputicom da bi se u njihovom slučaju zaustavila na pola puta između veverice i majmuna.

            Nije poznato koliko je vrsta lemura postojalo nekad, ali se zna koliko malo ih je preživelo „otkrivanje” ovog ostrva kraj istočne obale Afrike i surovo pretvaranje prašume u poljoprivredno zemljište – vatrom!

            Lemuri su stanovnici Beograda već četiri i po decenije, mada junak ove priče, tromesečni Dobrica, nije potomak onih prvih, „francuskih”, a ugledao je svetlost dana s bratom Miškom 5. juna. Blizanci su u njihovom rodu retkost, jer je majka osuđena da potomka četiri meseca nosi na grudima kao da je srastao s njom, a beba od rođenja ima nasleđeni refleks da se rukama i nogama čvrsto drži za njeno krzno, što za nju može biti prilično bolno.

            Carstvo lemura su visoke krošnje, dok su na tlu trapavi i ranjivi, pa najčešće nikad i ne silaze odozgo, već se kreću u vratolomnim skokovima sa drveta na drvo koji mogu biti dugi i petnaestak metara. Ti skokovi su malog Dobricu umalo koštali glave.

            Imao je samo pet dana i sto grama „žive vage” kada se otkačio s grudi majke i strmoglavio na pod prostranog kaveza, a baš na kamen koji je, ko zna zašto, ostavljen da štrči iz betona. Pronašao ga je sabajle na istom mestu Zoran Rajić, nadzornik majmunare, jedva je davao znake života.

            Zoki je u Vrt dobre nade stigao pola godine pre francuskih lemura, a u međuvremenu postao vrsni stručnjak za majmune primate i o njima objavio dve knjige – „Svet velikih čovekolikih majmuna” i „Beogradske šimpanze”. Mada, Dobrica je nešto drugo. Njegov soj nazivaju još i – polumajmuni!

            – Ali, anatomija i fiziologija su im gotovo istovetne, pa sam počeo sa reanimacijom – rekao je držeći nežno malog Dobricu u naručju. – Borim se za njega već tri meseca... Još ima veliki hematom na glavi.

             Onda su u Vrt dobre nade počeli da stižu neurolozi, neurohirurzi, neonatolozi, pedijatri, čak i veterinari... Džaba.

            – Predlagali su snimak skenerom, ali tolika količina zračenja bi ga najverovatnije ubila i da nije mali, povređen i uplašen – rekao je Vukosav Bojović, direktor Vrta. – Predlagali su i magnetnu rezonancu, ali ona je tako bučna da bi prethodno morali da ga uspavaju a on se, jadničak, sigurno nikad ne bi probudio. I šta bi sa snimkom kad mu je glavica nešto veća od oraha? Kako bi ga operisali?

            Tako je sudbina malog Dobrice prepuštena Bogu i Zokiju, a kako onaj gore ne pomaže, nego sudi, to je sve u rukama ovoga dole. Zato je Zoran Rajić, osim što je postao heroj Vrta dobre nade, mališanu još i lekar, otac, majka i – jedina nada.

            Kako ga je prava majka odbacila kao škart, Zoki ga je hranio na cuclu: prvih mesec dana na svaka dva sata. Onda je proredio, pa je Dobrica jeo na svaka tri. Antibiotici na svakih šest sati. Danju i noću. I tako od 10. juna.

            Od 10. juna Zoran Rajić je već nekoliko puta svraćao kući, koliko da se okupa i presvuče. Živi u majmunari gde noćiva kao tigar, držeći jedno oko uvek otvoreno. A do kada – ne zna se.

            – Zna se – ispravio je. – Biće tako dok Dobrici ne bude dobro.

            Nažalost, Zokijeve nade su potonule u noći između srede i četvrtka, 3. i 4. septembra, kada se Dobričino srce predalo, a nežno telašce zadrhtalo i zauvek klonulo. Idućeg jutra Zoki je samo šapatom promrmljao:

            – Ko je rekao da smrt ne boli? Boli užasno, a najžešće nas preživele.