Crkva zavičaju, knjige potomcima

Selo Bijela Rudina, nadomak Bileća. Hercegovina, zemlja kamena, sunca i azurnoplavog neba. Tutnje vozila ovim putem, da bi na jednoj zaravni odjednom izronila omanja crkva. Mnogi zastanu da predahnu, ali i da vide svetinju. Tek kad se nađu pod njenim svodovima, saznaće da je ona delo mnogobrojnih darodavalaca, između ostalih i Dušana Salatića, diplomiranog pravnika iz Novog Sada, bankarskog službenika, čiji preci potiču iz ovog kraja. On je rođen na severu Vojvodine, ali zato njegov čukundeda Jovan Pušo Salatić potiče s ovog podneblja. Dušan je kupio zemlju i obezbedio potrebna dokumenta, a onda su na scenu stupili dobri ljudi koji su pomogli zidanje svetinje. Pomogao je, naravno, i Dušan.

Zalazio je on u ove krajeve, prirastao mu za srce ovdašnji krajolik. Najpre je poželeo da obnovi kuću predaka, sagrađenu 1887. godine. Iziskivalo je to novca, vremena, želje, a najviše ljubavi. Uz pomoć, a pre svega velikom podrškom svojih ukućana, ponajpre supruge Žužane, krenuli su radovi. Posla više nego što se očekivalo. Među predmetima koje je trebalo ukloniti bili su i vremešni panjevi. Svi sivi, samo jedan crn. Iz njega je, pričali su malobrojni meštani, nekad džigljala vinova loza. Dušan je odlučio da njega ne pretvori u drvo za ogrev. I, gle čuda. Iz panja je izrasla vinova loza iz koje je sada već moguće i grožđe probati.

Kuća kao etno-muzej

Kuću je uredio prema svojoj zamisli, pretvorivši je u svojevrsni etno-muzej. Među eksponatima su predmeti koji su se nekada koristili u selima ovog dela Hercegovine. Obnovu kuće, koja nije imala krov, smatra ispunjenje zaveta svojih predaka. Hvali i majstora Milovana Antovića koji je dao sve od sebe da se poslovi završe na vreme i kvalitetno. Sve je rađeno kao u 19. veku, kad je kuća podizana. Vlastitim radom pomogli su komšije, rođaci, prijatelji.

Dugo je u sagovorniku „Magazina” tinjala želja da zavičaju svojih predaka daruje nešto veće, značajnije, nešto što će trajati i decenijama se pamtiti.

– Šta mislite za inicijativu da se u selu sagradi crkva? – poverio se prijateljima.

Oni se nijednog trenutka nisu dvoumili:

– Obezbedi zemljište i neophodnu dokumentaciju, a dobri ljudi i vernici će sigurno pomoći da se hram sagradi.

Tako je i bilo. Ponovo je počeo da traga za svojim korenima. Ovoga puta mnogo detaljnije. Brzo je došao do saznanja da je jedan od sinova čukundede, po imenu Špiro, bio pripadnik čuvenog Gvozdenog puka u Velikom ratu i da se borio, rame uz rame, s legendarnom Milunkom Savić. Čak je kružila priča da je ona bila zaljubljena u ovog naočitog Hercegovca. Nažalost, nije dočekao slobodu. Metak zvani lutalica pronašao ga je na položaju kod Paraćina i prekinuo život. Sahranjen je u zajedničkoj grobnici. Ali Dušan se nije zadovoljio ovom pričom. Osmislio je da Špiro treba da ima beleg, da se pamti njegovo herojstvo i želja za slobodnom zemljom.

Podrška porodice

– Smatrao sam da to treba da bude spomenik krajputaš, nadomak crkve. Kamenorezac iz Trebinja Željko Aleksić uradio je beleg kojim su svi zadovoljni – priseća se.

Blešti hercegovački kamen od kojeg je sagrađena Crkva Sabora Sv. arhangela Gavrila. Posle četiri godine „bitke s papirologijom”, blagoslov za njenu izgradnju dao je tadašnji vladika zahumsko-hercegovački i primorski Grigorije. Sa suprugom je Dušan izrodio četvoro dece: Bojanu, Nevenu, Nikolu i Davida. Ponosni su na sedmoro unučadi. Niko od njih ne razmišlja da napusti Novi Sad. Kad god je donosio značajne odluke, porodica je bila tu da ga podrži. Njegova sigurna luka i njegova desna ruka. Stizala je podrška i kad je kao član Karate kluba „Vojvodina” nastupao za reprezentaciju Jugoslavije. Znao je da je porodica uvek uz njega, bez obzira na to ko će pobediti na parketu. Docnije je postao i uspešan karate trener.

Njegov svet su knjige. Krcata mu je biblioteka. Ne samo što ih kupuje i čita, već knjige i piše. Objavio je tri knjige: o simbolima, krstovima i kapelama, i tri knjige o ekslibrisu, od kojih jednu s Olgicom Stefanović. Posebno su zanimljive one o ekslibrisu. Ljudi o tome malo znaju.

– Ekslibris je vlasnička nalepnica koja se lepi na unutrašnju koricu knjige i na dekorativan način upućuje ko je vlasnik knjige – pojašnjava naš sagovornik. – Izrađuje se od 15. veka u raznim grafičkim tehnikama.

U raznim časopisima objavio na desetine tekstova o ovoj temi. Kolekcionar je ekslibrisa, a u privatnoj zbirci, u kojoj je više od 6.000 originala, ima i vrednu kolekciju ekslibrisa znamenitih Srba. Skroman je kad nabraja nagrade. A ima ih, od zlatne značke KPZ Srbije do priznanja „Pavle Marković Adamov”. Uporno radi na rukopisu o bratstvu Salatić za koje je urađeno stablo 11 generacija unazad. 

DO KRAJA ODANI OTADžBINI

Familiju Salatić nije zaobišao nijedan rat na prostoru Hercegovine. Dušanov čukundeda Jovan bio je oficir u bici na Vučjem dolu, što znači da je učestvovao u ustanku Nevesinjska puška. Jovanov sin Špiro poginuo je kao dobrovoljac u ratu 1918. u 36. godini, a njegov sin, a Dušanov deda Milovan položio je život u narodnooslobodilačkoj vojsci. Stric Dušan, po kome naš sagovornik nosi ime, zakoračio je u sedmu godinu kad je stradao u mađarskom logoru Šarvar.