Mađioničar indijanske krvi

Ove godine se širom sveta obeležava sto pedeset godina od rođenja jednog od najvećih pisaca 20. veka, Tomasa Mana. U izdanju Geopoetike pojavio se roman – prozna biografija ovog pisca, „Mađioničar” iz pera značajnog irskog autora Kolma Tojbina (preveo sa engleskog Igor Cvijanović). Ovo delo, za koje je Tojbin dobio nagradu „Ratbouns Folio” 2022, uverljiv je i uzbudljiv prozni portret pisca koji je sa dvadeset šest godina napisao veliki porodični roman autobiografskog karaktera „Budenbrokovi”, za koji je 1929. dobio Nobelovu nagradu. Sam Man je o ovoj knjizi rekao: „Dosadna građanska tvorevina, ali je reč o propadanju – u tome i jeste ono literarno.”

Rođen je u Libeku, nemačkom gradu čuvenom po marcipanu. Bio je iz ugledne, bogate porodice: otac mu je bio senator, a mati pomalo ekscentrična Brazilka, koja je tvrdila da joj u venama šampanjizira krv južnoameričkih Indijanaca. Nikada se nije uklopila u tamne ulice Libeka, kao što će se teško u svakodnevicu i (malo)građanski život i moral uklapati i njena deca, kao i deca njene dece. (Obe sestre Tomasa Mana, Karla i Lula, izvršile su samoubistvo, a od šestoro Manove dece, dva sina su takođe izabrala dobrovoljnu smrt – najstariji sin, ugledni književnik i boem Klaus i najmlađi Mihael, čuveni muzičar i univerzitetski profesor.)

Man nikada nije preterano voleo školske obaveze: „Omražen sam bio kod učitelja prečasnog zavoda, izvrsnih ljudi koji su mi, s punim pravom, u punoj saglasnosti sa svakim iskustvom i svakom verovatnoćom proricali sigurnu propast.” Njegov stariji brat Hajnrih rano je pokazao literarni dar. Od njega se očekivalo da će biti pisac. Kada je otac prerano preminuo, članovima porodice ostavio je u testamentu staratelje. U testamentu stoji i odredba da se porodična firma proda. Evo građe za „Budenbrokove”, gde će Man i sebe izvesti na literarnu scenu: „Ja sam taj dečak Hano koji je umro od tifusa. Ubio sam sebe u romanu, jer... loza ne može da se nastavi... On je poslednji u njoj.”

Breg blizak životu

Iako biseksualan, Man stupa u brak sa Katjom Pringshajm, veoma inteligentnom devojkom koja je završila univerzitet i provodila vesele sate diskutujući s bratom blizancem o umetnosti. Njena porodica je jevrejskog porekla, imućna, ugledna, kompozitor Maler im je blizak prijatelj. Katja je lepa na osoben način, Man zapaža svežinu njenih nagih ruku, ima uzbudljivo, vižljasto, dečačko telo, lice otmene lepote. Njen brat blizanac je homoseksualac i ona će odmah shvatiti da Mana privlače oba pola. Ali su u njenoj kući „Budenbrokovi” i niz Manovih priča već više puta sa divljenjem pročitani i ona pristaje da se uda za mladog literatu. Svesna je da će Man uvek birati stvaralaštvo, a ne ostvarenja svojih sanjarenja. Život će pokazati da je Katja Man bila mnogo više od Manove supruge – ona je doslovno stajala između sveta i njega, bila je živi, hrabri zid iza kog je on stvarao dok se Evropa raspadala u dva svetska rata. U oba je Manu bio ugrožen život. (Kada u Americi, dok besni Drugi svetski rat, Katja uspe da izradi američku vizu i za Ajnštajna i za Mana, Ajnštajn joj ljubi ruke zadivljen načinom na koji je porazila tvrdokornu, kafkijansku administraciju.) U Prvom svetskom ratu Manov brat Hajnrih objavljuje antiratni pamflet „Zola”, a Man je na suprotnoj strani. Život mu spasava pisac Ernst Toler. Tomas i Hajnrih će progovoriti posle više godina ćutanja. Pomiritelj je bila: Katja.

Putovanja behu hrana za Manovu literaturu sve dok nisu postala bekstva. Italija se ispostavila kao inspirativna za Manov rad. Ideju za „Budenbrokove” dobio je u Napulju, a napisao je roman u miru Rima, zureći u toplo večernje rumenilo. U Veneciju je 1911. otišao sa Katjom i starijim bratom Hajnrihom. Odseli su u hotelu  „De Benu”, na Lidu. Tamo su saznali da je Maler preminuo. Manu su vožnje gondolom „sumorne i ceremonijalne, kao da čamci prevoze kovčege”. Hajnrih kaže da mu se čini da se „ništa neće ponoviti na svetu, da će biti ratova, primirja, sporazuma, ali da neće više biti poseta bogova. Večnost će biti buržoaska”. U hotelu Man ugleda poljskog dečaka anđeoskog lica, sa loknama koje su padale do ramena. Rođen je Tađo. Maler je inspiracija za Gustava fon Ešenbaha. Kolera se pojavila u Napulju, postojala je opasnost da dođe i do Venecije. Man i ovo odlučuje da stavi u roman. Godine 1911. ova pripovest se pojavljuje i to je novi uspeh.

A onda se od pluća razbolela Katja Man. Otišla je u sanatorijum u Davos. Dok je ona odsutna, Man zabavlja decu mađioničarskim trikovima i zauvek mu u porodici ostaje nadimak – Mađioničar. Manu Katja veoma nedostaje i odlazi joj u posetu. Boravio je u Davosu tri nedelje, pisac u njemu osetio je žar velike teme, ludilo umetnosti ga navodi da ode tamo gde se i anđeli boje da kroče: snima stanje svojih pluća. Čovek Man se razboleo i lekari su i u njemu otkrili klicu tuberkuloze. („Pomislite, breg je danas ludo čaroban”, pisao je Gete u „Faustu”.) Man je pobegao. Kod njega se nikada nije razvila bolest, a sam početak procesa na plućima zapravo je bila piščeva zabeleška inicijalne ideje romana, ne na papiru, već na alveolama. Napisao je „Čarobni breg”, veličanstvenu sagu punu „scena prepunjenih slučajnošću i ekscentričnošću, istraživao je skrivenu postojanost erotskog”. Kada se ovaj roman pojavio, Nobelov komitet počinje pisca često da spominje. Man kaže: „Ako imam neku želju u pogledu sudbine mog dela, onda je to želja da se o njemu kaže da je blisko životu iako poznaje smrt.” Kad je zapaljen Rajhstag u februaru 1933, Tomas i Katja su se zatekli u Švajcarskoj, u Arozi, na odmoru. On je nobelovac, najslavniji nemački književnik, ali nije podržao Hitlera – i za njega u Nemačkoj više nema mesta. Gering oduzima državljanstvo njegovom sinu Klausu. On i Katja organizuju da se najneophodnije stvari iz kuće u Minhenu prebace u Švajcarsku. (Tokom rata, Manova kuća biće pretvorena u bordel za pravljenje arijevskih beba.) Man se brine za dnevnike skrivene u sefu – ako ih se dočepaju nacisti, njegove najintimnije misli i želje osvanuće na svim naslovnim stranama. Dnevnici, knjige, najneophodnije stvari stižu i oni započinju život u Americi. Večeraju sa Ruzveltovima u Beloj kući. Man svoj svojoj deci obezbeđuje vize, kao i bratu Hajnrihu. Po Hajnrihovom romanu ranije je snimljen film „Plavi anđeo” i on se uzaludno nada da će započeti karijeru u Holivudu. Man, uprkos svemu, neprestano stvara. („Lotu u Vajmaru” piše na krcatom brodu kojim se sa Erikom i Katjom evakuisao iz Švedske, jer je iznenada počeo Drugi svetski rat.) Njegova najstarija kćer Erika udala se za pesnika Vistana Hjua Odna da bi dobila englesko državljanstvo. (Nije reč o ljubavi, oboje privlači sopstveni pol.) Katjini roditelji uspevaju da pobegnu iz Nemačke jer im pomaže Vinifred Vagner, pošto su Katjin otac i njegovi roditelji bili prvi pokrovitelji Bajrojta. Zvuči neverovatno – Jevreji koji plaćaju Vagnera, ali Vagnerova snaha se setila toga. U Americi, Man izjavljuje da mu izgnanstvo teško pada, ali da je nemačka lepa književnost tamo gde je on. Od 1940. jednom mesečno pisac se preko Bi-Bi-Sija i dugih talasa, u više od šezdeset emisija, obraća Nemcima budeći njihovu savest. Progovara i o masovnim ubistvima Jevreja. Godine 1943. Man se prihvatio velike teme. Piše „Doktora Faustusa”. Adrijan Leverkin, u kome se „oholost intelekta pari s duhovnom starošću i sputanošću i daje đavolski rezultat”, sklapa pakt s demonom. Ovo je i vrhunska književnost i Manovo obračunavanje s nacizmom. Inspiracija za kompozitora u romanu je Šenberg.

Nedovršeno delo

Kad se roman pojavio, Šenberg je dugo bio uvređen i u uverenju da ga svet poistovećuje s Manovim kompozitorom koji je stvorio dvanaestotonalni sistem (što, uostalom, i jeste uradio), ali je sklopio i pakt s đavolom i ima sifilis.

„Ispovest varalice Feliksa Krula” je poslednje, nedovršeno Manovo delo. Sadrži lepršavost i lakoću pisca koji se na samom pragu ulaska u neko drugo postojanje osvrće i govori nam vedro, odsutno, u brzini, sa svešću da neće uspeti da završi kazivanje... Kada njegov sin Klaus izvrši samoubistvo 1949, Man je slomljen. Upravo je na turneji gde prvi put treba da poseti i Nemačku povodom dvestogodišnjice Geteove smrti. Odlazi u Vajmar, ali to ga asocira na Buhenvald. Odlučuje se da živi izvan Nemačke i Amerike, gde ga posećuje Ef-Bi-Aj i optužuju ga da je „simpatizer komunizma”. Seli se u Švajcarsku, gde će i preminuti, u Cirihu 1955. Imao je osamdeset godina. Iza njega ostaje grandiozan opus i kosmopolitska porodica, koja je duboko antinacistička i povezana sa kulturnim životom Evrope i sveta. Sam Man tvrdio je da čovek mora umreti za život da bi u potpunosti bio stvaralac. Pred kraj, bojao se da je najveći deo života više bio izložen kao ambasador samog sebe, nego kao osoba.