Svedok vere, stradanja i obnove

Čuvar kulture i tradicije Srba, bedem vere pravoslavne, samuje ušuškan na uzvišenju iznad sela Banjica, na južnim padinama planine Majevice, manastir Tavna. Ime je dobio po istoimenoj reci koja protiče dolinom ispod zidina kompleksa. Manastirska crkva okružena konacima posvećena je Svetoj Trojici. Stalna veza sa Srbima preko Drine i Save, čuvanje sopstva odredilo mu je stradalničku sudbinu kroz vihore burnih vremena. Rušili su ga, palili i skrnavili Turci, Austrougari, ustaše, a preživeo je i teška vremena posle Drugog svetskog rata.

Crkva predstavlja duhovni centar vernika Eparhije zvorničko-tuzlanske i čitave Semberije.

Zadužbina kralja Dragutina

Put do manastira vodi iz pravca Bijeljine, magistrale ka Zvorniku. Posle 17 kilometara skreće se desno, a onda počinje čarolija: bajkovitim pejzažima šumovitih pobrđa, sedam kilometara kroz polja kukuruza, voćnjake i plave zasade semberijskog kupusa. Reka Tavna prati putnika.

Iako jesen kuca na vrata, zeleni pejzaž odoleva, zahvaljujući svežim noćima i izobilju vode.

Pun parking svedoči o posećenosti. Manastir je opasan zidom i konacima. Vodič kroz manastir bio nam sveštenik Vaso Popović.

U kompleks se ulazi kroz kovanu visoku gvozdenu kapiju s istočne strane. Posetioca dočekuje neobična tišina ispunjena mirisom tamjana, kroz koju se prolama tihi zvuk žubora vode dva lekovita izvora s kamenom ozidane česme. Može se sesti na jednu od klupa pred crkvom i uživati u ovoj harmoniji, što smo i mi učinili, kada nas je prenuo blagi glas monahinje i pitanje:

„Pomaže Bog, jeste li za kafu?”

Bila je to sestra Anastasija, igumanija manastira.

Oko manastira mogu se videti nekoliko starih grobova i dosta ugrađenih tabli u zidove svetinje s imenima u ratovima stradalih iz okoline.

Vredne monahinje zasadile su ruže oko crkve i lepe travnate površine između konaka i popločanih staza. Crkva je lepo oslikana. Nekoliko posetilaca, ne narušavajući tišinu, dostojanstveno razgleda živopis.

Od igumanije Anastasije saznajemo istorijat manastira, koji je zadužbina kralja Dragutina. Ovaj prostor je dobio u miraz posle ženidbe s ugarskom princezom Katalinom. Posle pada s konja, slomio je nogu i lečio se na nekom od izvora u okolini. Naziv sela Banjica ukazuje da je u stara vremena tu bila banja (lečilište). Predanje kaže da je posle isceljenja tu podigao crkvu i osnovao manastir. Manastir se ranije zvao Grabova po šumi graba, a reka Romana. Turci su upali u selo i pobili veliki broj ljudi. Nakon pokolja, reka je dobila ime Tavna – po tamnoj vodi punoj stradalih, a po toj nesreći i sam manastir dobi ime Tavna.

U 16. veku s Romanije je došao hajduk Starina Novak s bratom Radivojem koji su se skrivali u pećini nedaleko odavde. Oni su, po predanju, obnovili manastir, a tada je i živopisan. Stradanja su se nastavila kroz vekove od Turaka, Austrougara u Prvom i Drugom ratu. Ustaše su najstrašnije uništile manastir – popalili su biblioteku, dokumentaciju, freske. Ipak, manastir je preživeo.

Dva patrijaršijska sabora

Ovde su održana dva patrijaršijska sabora u vreme Bogomoljačkog pokreta Svetog vladike Nikolaja Velimirovića. Sadašnje freskopisanje završeno je 1996. godine posle rata u Bosni, a asfaltni put urađen je 2000. godine. Pored glavne slave Presvete Trojice, u manastiru je i veliki sabor za Veliku Gospojinu.

Još jedna zanimljivost: iz dve lule iste česme teku dve različite vode. Kažu, lekovite. Desna je toplija i dobra za oči, leva je hladnija, obe za piće.

Ispraćeni tihim večernjim pojanjem monahinja napuštamo ovu svetinju, sa spoznajom da iako vekovi prolaze, a granice i vlasti se menjaju, ovakva sveta mesta svedoče da duhovna svetlost ne gasne i da tišinu zgarišta i ruševina uvek nadvlada novi život i pojanje.