Vozovi tutnjali, a varošica rasla

Da nije bilo železnice, pitanje je da li bi postojala i varošica Lajkovac. Kad je 14. septembra 1908. proradila pruga Zabrežje–Lajkovac–Valjevo, ljudi istančanog trgovačkog sluha, osnivači buduće varošice počeli su da kupuju placeve u neposrednoj blizini železničke stanice. Bili su to Nikola Jovanović Aćevac, Pavle Dušić, udovica Krista Buljugić i Avram Milovanović. Vredni, dovitljivi i pronicljivi brzo su postavili temelje mesta koje se razvijalo najviše zahvaljujući železničarima, vozovima i sve većem broju putnika.

Ukazom kralja Aleksandra Karađorđevića, mesto je 29. februara 1924. proglašeno za varošicu. Pre toga su ga smatrali selom. Iste godine dobija poštu, a prema popisu, imalo je 600 stanovnika, od čega su 95 odsto činili železničari i njihove porodice. Tragajući za istorijskim zapisima, kao i za „zlatnim” godinama varošice, Milutin Ranković i Raško Jovanović svojevremeno su sačinili publikaciju „Vreme kad je Mile išao lajkovačkom prugom”, podsećajući koliko je železnica zaslužna za razvoj čitavog kraja.

Tadašnje novine su 1909. povodom godišnjice prolaska prvog voza, uz ostalo, objavile: „Ima jedno mesto na našoj železničkoj pruzi koje se podiže američkom brzinom. To je Lajkovac u kojem će se skoro ukrstiti naša valjevska s aranđelovačkom, a nešto docnije i s milanovačkom i šabačkom prugom. Mnogi valjevski trgovci počeli su da ovde podižu magacine, a veliki izvoznik Nikola Jovanović počeo je da zida hotel. Sem toga, mesto leži u sredini najrodnijeg i najbogatijeg, ne samo valjevskog, već i obližnjeg beogradskog kraja.”

Beli voz za ministra

Kako je vreme odmicalo, železničari su postajali sve brojniji, a ložionica je imala sve više zaposlenih. Prema evidenciji 1937. godine u njoj je bilo gotovo 140 kvalifikovanih, šegrta i polukvalifikovanih radnika. Tada se od Lajkovca do Valjeva putovalo „ćirom” 40–45 minuta, ali je putovanje često trajalo i duže jer je na toj pruzi bilo nekoliko stanica i stajališta. Mnogi su se vraćali iz Valjeva s pijace, iz suda, pošte. Roba se nosila u Valjevo, Beograd, Lazarevac, Aranđelovac, Obrenovac, ali su se odatle i donosile neophodne namirnice, garderoba i štošta drugo.

„Železnička stanica bila je središte varošice. Tu se do kasno u noć susreću putnici i meštani i stalno prolaze vozovi. S vremena na vreme izlazi da ih isprati šef stanice Mihajlo Đ. Štajdl. Razglas stanice redovno obaveštava koliko koji voz kasni. Pre podne, dok vozovi stoje između dva odmorišta, ispred sveže ofarbane ograde, za putnike svira železnički orkestar ’Jadranska straža’. Sredom, oko deset sati, na putu za Beograd stiže beli motorni voz gospodina Mehmeda Spaha, ministra saobraćajnog. On ulazi u železničku restoraciju i od užurbanih konobara naručuje svoju omiljenu pileću čorbicu. Tu, u Lajkovcu, sedi, odmara se i priprema za neki važan sastanak u Beogradu. Ovaj voz je prvi put prošao kroz Lajkovac 20. jula 1938. godine. Saobraćao je na relaciji Beograd–Lajkovac–Užice–Sarajevo–Dubrovnik. Ukinut je posle petnaestak godina”, pišu autori.

Vozovi su tutnjali, Lajkovac je rastao i ubrzano se razvijao. Formirana je i železnička kolonija na čijem su početku, kod trijangle, bili službeni stanovi nadzornika pruge i šefa ložionice. Svojim dolaskom iz Beograda, na mesto šefa ložionice 1929. godine, inženjer Miroslav Mire Marković podstakao je razvoj železničkog čvora i varošice. Njegove ideje i napore nastavio je 1935. inženjer mašinstva Dragobrat Obradović čijom inicijativom je izgrađen Dom železničara, otvoren 1939. godine. U njemu je radio prvi bioskop, a imao je i prostoriju s binom, u kojem su se održavale predstave za železničare i građanstvo.

Kad se kaže Lajkovac, svi pomisle na prugu i vozove. Tako je bilo, a tako je i sada, iako vozovi ređe tutnje, restoracija nema toliko gostiju, a mnoge objekte u krugu ložionice načeo je zub vremena. Omladina se okupljala u Sokolskom društvu, nastupajući u varošici i u okolnim mestima.

„Ti daleki, ali nama dragi sugrađani nestali su zajedno sa starim Lajkovcem. Neki od njih zastali su u večnosti na fotografijama Jerotija Milovanovića, lokalnog fotografa, kao i na 12 razglednica Žarka Praštala, koji je imao knjižaru”, podsećaju autori publikacije.

Ostao zbog jeftinoće

Život u Lajkovcu nije se mogao zamisliti bez železničara, ali i bez kafana. Kako su se tu ukrštala četiri kraka pruge uzanog koloseka, trebalo je, osim železničara, ugostiti i mnogobrojne putnike. Tridesetih godina prošlog veka radilo je 11 kafana. Stanična restoracija bila je uz samu stanicu, i u njoj je jedne noći 1926. s veselim društvom zoru dočekao i poznati matematičar i naučnik Mihailo Petrović, znan kao Mika Alas. Gostima se nudilo vruće jagnjeće i praseće pečenje, gulaš, paprikaš, sezonska salata. Kao aperitiv naručivali su se šljivovica, rum, konjak, viski. Uz hranu bi uvek prijalo crno vino i ružica, dok se belo vino pilo kao špricer.

Preko puta stanice trgovac Aćevac imao je kafanu-hotel sa sobama za prenoćište i štalama za smeštaj stoke i robe. Jedno vreme gazda kafane bio je Sveta Antonović. I mnoge druge ovdašnje krčme bile su po nečemu poznate: jedne po dobroj hrani i kapljici, druge po čestim tučama, što je slučaj s onom kojom je gazdovao Pavle Dušić Šiljagovac. Pamte se i kafane „Grand hotel Kolubara”, docnije „Drina”, „Zlatno burence” i druge. Prema nekim saznanjima, u jednom periodu bilo ih je čak 46.

Sačuvano je i kazivanje trgovca Lazara Šešlije, koji je pripovedao o jeftinoći i bogatoj ponudi hrane. Stigavši iz Sarajeva 1938. godine, svratio je na ručak u jednu od kafana. Usluga vrhunska, a jelovnik bogat. Gledajući prepun sto, pitao se koliko će ga to zadovoljstvo koštati? Očekivao je pozamašan račun, ali se iznenadio da je onoliko dobre hrane jeftino platio. Pod tim utiskom izašao je na ulicu i naleteo na seljaka koji je preko ramena nosio prase.

– Pošto prase? – pitao je gost.

– Dvanaest dinara – odgovorio je seljak.
Odmah je dodao: – A, jel' mnogo, gospodine? Evo ti ga za deset dinara!

U Sarajevu je takvo prase, pričao je kasnije Šešlija, koštalo bar 30 dinara. Istog časa je odlučio da ostane u varošici. Osim njega, među poznatim trgovcima bili su i Mitar Simović, Milovan Stanić, Čedomir Trišić, Dušan Jelić, Isidor Stanić...

BEZ CRKVE I ŠKOLE

Oko 1920. godine u Lajkovcu su postojali: opština s dva službenika i jednim pandurom, žandarmerijska stanica, ambulanta i jedan lekar, železnička stanica, ložionica, pošta, dve trgovinske radnje... Osnovne škole i crkve nije bilo. Pruga Zabrežje–Valjevo bila je u julu 1926. godine poplavljena, a vodeni stub je u oblasti Tamnave dostizao visinu i do 10 metara.

SEĆANjE NA LEKARE

U Beogradu je 6. oktobra 1927. registrovana Sreska zdravstvena zadruga Lajkovac koja se nalazila u kući Aleksandra Radovanovića. Lazarevački lekar Andra Gojković je u Lajkovac dolazio jednom nedeljno da bi pregledao pacijente. Mnoge je spasio, po čemu je bio poznat u celom kraju. Nakon njega, u Lajkovcu i Jabučju je radio dr Popović, a 1927. u varoš je stigao dr Milosav Branković. Najpre je imao privatnu praksu, a onda je dobio status lekara banovine.