Trabant, „auto koji mogu da pojedu svinje“ i koji iza sebe ostavlja gust plavi dim, ponosno nosi titulu najgoreg automobila koji je čovek ikada stvorio. Međutim, to malo, energično istočnonemačko vozilo odbija da izumre.

Zahvaljujući grupi entuzijasta koji su i dalje posvećeni restauraciji starih modela, kako bi ih održali na putu, sve je više trabanata na putevima. Ove „krntije”, koje se više čuju nego vide, dobijaju novu legiju obožavalaca.

Međutim, prema podacima nemačkog auto-kluba KBA, u Nemačkoj je registrovano oko 40.800 „Trabija”. Pre 10 godina bilo ih je 33.000, prenosi Indeks.

Glen Kušan (58) ima nekoliko vlasnika Trabanta među svojim mušterijama u svom auto-servisu na jugu Berlina. To su ljudi „raznih vrsta“, rekao je Kušan za AFP, od „starijih ljudi koji su odrasli sa ovim vozilom do mlađih ljudi koji zaista žele model originalnog vozila“.

Kušan je ponosni vlasnik 23 Trabanta, uključujući i beli model, koji je nekada pripadao njegovom ocu i koji je prešao više od pola miliona kilometara. Trabant je postigao „kultni status“ zbog svoje povezanosti sa ponovnim ujedinjenjem Nemačke i padom Berlinskog zida, rekao je on.

Šale i zbilja

Prvi Trabanti su proizvedeni 1957. godine, tri godine nakon što je komunistički režim u Istočnoj Nemačkoj krenuo da stvori automobil za narod. Trabant je proizvodila istočnonemačka automobilska fabrika VEB Sachsenring Automobilwerke Zwickau, koja se nalazila u gradu Cvikau, u tadašnjoj Nemačkoj Demokratskoj Republici (DDR).

Poslednji, ružičasti Trabant, proizveden je 1991. godine.

Karoserija je bila napravljena od duroplasta - plastike pomešane sa papirom ili pamučnim vlaknima, kako bi se uštedeo novac na uvozu čelika. Zbog toga su se zbijale šale, koje su imale istinit koren, jer su nekoliko automobila pojele svinje. Zadnji prozori se nisu otvarali, a dvotaktni motor je slao guste oblake sagorelog ulja i benzina u vazduh, uz znatnu količinu buke.

Maksimalna brzina automobila od 112 kilometara na sat učinila ga je predmetom ismevanja u Zapadnoj Nemačkoj, gde su putevima dominirali brendovi poput BMW-a i Mercedesa.

Ipak, ovaj automobil je postao omiljeni simbol svakodnevnog života u Istočnoj Nemačkoj, hvaljen zbog svog neobičnog dizajna i izdržljivosti.

Istočni Nemci bi se prijavljivali i čekali do 15 godina da njihov Trabant siđe sa proizvodne trake u jednoj od tri boje - krem, nebesko plavoj ili zelenoj boji mente. Kada je Berlinski zid pao 1989. godine, mnogi Istočni Nemci su se vozili do granice i čekali satima u dugim redovima u svojim Trabijima, a njihovi motori su zagađivali vazduh.

Deo identiteta

Nakon ponovnog ujedinjenja, mnogi su prodali svoje automobile da bi kupili sofisticiranije modele, dok su ih hiljade poklonile ili jednostavno ostavile na granici.

Najpoznatiji model bio je Trabant 601, koji je postao simbol svakodnevnog života u Istočnoj Nemačkoj, ali i svojevrsna kulturna ikona posle pada Berlinskog zida.

Danas, posetioci Muzeja Trabanta u Berlinu mogu da vide kolekciju od 20 malih automobila, pa čak i da plate da obiđu najpoznatije komunističke znamenitosti istočnog dela Berlina u malom vozilu.

Tomas Šmit (49), koji radi u muzeju i vozač je na turama, rekao je da je „praktično odrastao u Trabiju“ i da sada automobil vidi kao „deo svog identiteta“.

„To je kao mali trkač na duge staze, može sve, neuništiv je“, rekao je. „A ako se i pokvari, lepo je što možete sami da ga popravite zbog jednostavne tehnologije“, rekao je. „Ljudi su govorili: ako imate čekić, klešta i malo žice, Trabantom možete stići do Lenjingrada.“