Pra­zni­na

– Ko će da mu dr­ži go­vor? – je­dva čuj­nim gla­som pi­tao je ma­jor. Ste­za­lo ga je u gru­di­ma, a za­ce­lje­ne ra­ne ga svr­be­le. Nje­go­va vi­so­ka fi­gu­ra po­vi­ja­la se na oba­li, kao da će pa­sti u mo­re. Go­vo­rio je okre­nut voj­ni­ci­ma, a sit­ne ka­plji­ce vo­de zu­ja­le su mu oko gla­ve kao pče­le. Voj­ni­ci su pra­zno zu­ri­li u mr­tvo te­lo ka­pla­ra Ta­na­si­ja Pe­ši­ća.

– Zar je on umro? Pa šta će­mo on­da mi? – va­lja­le su se ble­de mi­sli ni­skom, mr­ša­vom i kri­vo­no­gom, bu­lja­vom Ži­va­nu.

Ni­ko se ni­je mi­cao. Ma­jor je tu­rob­no ću­tao. Po­gled mu je bio pri­ko­van za ča­mac, ko­jim je tre­ba­lo da se na ostr­vo Vi­do pre­ba­ci te­lo Ta­na­si­ja Pe­ši­ća iz Dru­gog pe­ša­dij­skog pu­ka Mo­rav­ske di­vi­zi­je pr­vog po­zi­va. Po na­red­bi kra­lja Alek­san­dra lič­no. Ka­da su mu re­kli da je umro ka­plar, kralj je sko­ro za­ne­meo. Ni­je imao sna­ge da do­đe i po­sled­nji put ga is­pra­ti. Na oba­lu su do­šli sa­mo voj­ni­ci ko­ji su još od ok­to­bra 1912. de­li­li rat­ne mu­ke sa ovim ka­pla­rom. Oni ko­ji su zna­li da je sva­ko od njih mo­gao da le­ži ova­ko u pr­lja­vom i mo­krom čam­cu, po­kri­ven po­ce­pa­nom, na­go­re­lom tka­ni­nom ko­ja je ne­ka­da bi­la srp­ska za­sta­va.

– Pih! Da ova­kvom ju­na­ku ne­ma ko da ka­že reč – za­ču se du­bok glas iz gru­pe. Svi se okre­nu­še pre­ma krup­nom voj­ni­ku. Raz­ba­ru­še­ne ko­se, sta­jao je na­slo­njen na du­ga­čak štap. Zbog nje­go­ve na­ra­vi pla­ši­li su ga se ne sa­mo voj­ni­ci već i ofi­ci­ri. Zna­li su da je je­dan od naj­o­pa­sni­jih lju­di ko­je su upo­zna­li.  

– Uću­ti, Dra­go­vi­ću – čuo se glas oma­le­nog pop Lu­ke – mo­žda me­đu nji­ma ne­ma go­vor­ni­ka, ali ima ju­na­ka! Ve­ćih od te­be. Dok je go­vo­rio, tre­sla mu se pro­re­đe­na, be­la bra­da.

– Bra­ćo! Je li ima ne­kog da je znao čo­ve­ka sa ve­ćim sr­cem od Ta­na­si­ja? Ko vam je na­ba­vljao hleb pre­ko one pu­ste i za­le­đe­ne Al­ba­ni­je, do­vla­čio vo­lo­ve, išao pr­vi? Da ni­si ti, Dra­go­vi­ću? Dra­go­vić spu­sti po­gled. – Ne, išao je Ta­na­si­je! – od­jek­nu glas pop Lu­ke – Ko je šti­tio i pra­tio kra­lja, no­sio mo­šti Sv. Ste­fa­na Pr­vo­ven­ča­nog?

Pop Lu­ka sa gr­čem na li­cu po­če ope­lo. Voj­ni­ci su pla­ka­li kao de­ca. Ži­van ga je vo­leo vi­še od ro­đe­nog oca. Slu­šao ga je bez po­go­vo­ra. Mo­žda ga je to i spa­si­lo na pu­tu do Kr­fa. Znao je da ni­je čo­vek za rat, žmu­rio je dok pu­ca. Sa­da, dok je gle­dao nje­go­vo be­ži­vot­no te­lo, Ži­van je znao da je iz­gu­bljen.

– Ka­ko ću da­lje sam, maj­ko mi­la? – do­šlo mu da se ba­ci u mor­ske ta­la­se. Kra­jič­kom oka vi­de ka­ko ne­ko već pri­la­zi čam­cu i pre­pa­de se. Ali pre­po­zna Dra­go­vi­ća ka­ko svo­je dve me­da­lje Obi­li­ća sta­vlja na gru­di ka­pla­ra Ta­na­si­ja.

– Opro­sti mu sva sa­gre­še­ni­ja, volj­na i ne­volj­na, uči­nje­na reč­ju, de­lom i mi­šlju i da­ruj mu po­koj du­še... – gu­bio se drh­ta­vi glas pop Lu­ke u šu­mu ta­la­sa. Mo­re po­če da uda­ra o ka­me­nje na oba­li. Slič­no po­di­vlja­loj, pro­bu­đe­noj ne­ma­ni, ko­ja tra­ži te­lo Ta­na­si­ja Pe­ši­ća, se­lja­ka iz sr­ca Su­ve pla­ni­ne, što je pr­vi put u ži­vo­tu ugle­dao mo­re ka­da je pre­šao za­le­đe­nu Al­ba­ni­ju.

– Ko­li­ko sam ih sa­mo sa­hra­nio u ovo vo­de­no pla­vet­ni­lo – no­va mi­sao ga vra­ti u stvar­nost.

– Je­smo usred ove le­po­te od pri­ro­de, ali u du­ša­ma svi ose­ća­mo pu­stoš. Ta­mo gde ide ča­mac, ta­mo je pro­va­li­ja smr­ti, bes­kraj­na pra­zni­na u ko­ju ba­ca­ju naj­bo­lje Sr­be po­put Ta­na­si­ja –po­če da pe­va. – Vječ­na­ja pa­mjat...

Ži­va­nu po­če­še da se ro­je mi­sli o Ta­na­si­ju. Na­je­ži se ka­da se se­ti šta je ra­dio po mra­zu pre­ko di­vlje al­ban­ske ze­mlje. Na sva­kih ne­ko­li­ko mi­nu­ta, po­ne­ki voj­nik sa­mo bi se sru­šio. Ni­ko ni­je obra­ćao pa­žnju na to. Ni­ko ni­šta ni­je ni mi­slio. No­ge su im sa­me išle. Ni­su ni zna­li ku­da. Sa­svim slu­čaj­no ot­kri­li su da ne­ko pu­ca na njih. Ta­na­si­je, ona­ko kra­kat, sko­čio je u sneg, van pr­ti­ne.. Či­ni­lo se da ga­zi po sne­gu kao po po­vr­ši­ni vo­de, da mu no­ge ne upa­da­ju u du­bo­ku be­li­nu. Iza ve­li­ke ste­ne ču­ča­li su Ar­na­u­ti. Pu­ca­li su na voj­sku i ka­sni­je pljač­ka­li. Ta­na­si­je je kao ko­bac ule­teo me­đu njih. Pr­vog je kur­šu­mom po­go­dio u če­lo, u dru­gog je ne­mi­lo­srd­no sju­rio ba­jo­net, a tre­ći je di­gao ru­ke sa iz­ra­zom uža­sa. Ta­na­si­je mu je hlad­no pro­bu­šio sto­mak. Osta­vio ga je po­lu­mr­tvog da se uvi­ja kao ra­nje­na zmi­ja. Da ga pro­na­đu nje­go­vi i raz­mi­sle da li će i da­lje iz za­se­da na­pa­da­ti srp­ske ko­lo­ne.*

Ka­da su pr­vi put iz­bi­li na mo­re, vi­dev­ši ovo­li­ku vo­du, pla­nin­ci su za­ne­me­li. On je iz­be­ga­vao da se pri­bli­ži, če­kao je ka­pla­ra. Po­sle je sa­znao da je Ta­na­si­ju, Dra­go­vi­ću i još ne­ko­li­ci­ni kralj Alek­san­dar na­re­dio da se vra­te i pro­ba­ju da po­mog­nu oni­ma ko­ji­ma je po­moć bi­la neo­p­hod­na. Ta­ko je Ta­na­si­je vi­še pu­ta pre­šao Al­ba­ni­ju. Ži­van je du­go se­deo vi­so­ko iz­nad oba­le mo­ra, iz­gu­biv­ši na­du da će ga po­no­vo vi­de­ti, ka­da se on po­ja­vio.

– Ka­ko si, Ži­vo, je li mo­žeš? Aj­de, aj­de, mo­raš, če­ka­ju te tvo­ji u se­lu, ne smeš da se pre­daš ka­da je pro­šlo naj­go­re – po­na­vljao je. Bio je na­sme­jan, bla­gog, deč­jeg iz­ra­za li­ca. Na nje­go­voj uni­for­mi Ži­van je pri­me­tio ostat­ke smr­znu­te kr­vi.

Ve­li­ki ta­las vra­ti Ži­va­na u stvar­nost. Ka­plji­ce sla­ne vo­de is­pr­ska­še ga i on se tr­že. Po­ku­ša­vao je da pro­dre u du­bi­nu pla­vet­ni­la.

– Da li će ovo bi­ti grob Ta­na­si­ja? Po­je­šće ga ri­be. Da li je mo­gao da sa­nja ka­ko će za­vr­ši­ti, da­le­ko od svog do­ma, se­la, pla­ni­ne? Je­di­na že­lja bi­la mu je da se vra­ti ku­ći. Kod svo­je že­ne i de­ce. Kod svo­jih ova­ca. I šta je do­ži­veo – Ži­va­nu oko za­i­gra i po­če da se tre­se.

– Ko nas je do­veo u ovaj pa­kao? Ko je od Ta­na­si­ja stvo­rio pra­zni­nu? Ne, Bog si­gur­no ne po­sto­ji čim je ovo do­zvo­lio. Ili nas je na­pu­stio, okre­nuo gla­vu od glu­pog na­ro­da i pu­stio da se mu­či­mo kao ri­ba ba­če­na u tra­vu. Na kra­ju će­mo svi za­vr­ši­ti kao Ta­na­si­je, po­je­šće nas ova ne­za­si­ta vo­da – mi­slio je. Ostao je me­đu po­sled­nji­ma na oba­li. Od­jed­nom, uči­ni mu se kao da se ma­jor is­pred nje­ga sru­ši. Ta­man da po­đe na­pred, ka­da vi­de da je ovaj sa­mo seo na ka­men. Pu­šio je i ne­pre­kid­no po­sma­trao ča­mac ko­ji se uda­lja­vao. Po­sta­jao je sa­mo tač­ka u da­lji­ni. Ma­jor je zu­rio u to cr­ni­lo što se gu­bi­lo na ho­ri­zon­tu.

– Šta sam sve pre­ži­veo sa ovim Ta­na­si­jem? – mi­slio je ma­jor.

– Da imam dr­ža­vu, dao bih mu je na ču­va­nje. I da ko­jim slu­ča­jem po­be­di­mo u ovom ra­tu, ka­kva će nam to po­be­da bi­ti bez ova­kvih kao što je on? Ka­ko smo dov­de do­spe­li? Ko­li­ko krat­ku pa­met tre­ba ima­ti, pa uni­šti­ti ova­ko zdrav na­rod? – ma­jor kao da se bu­dio iz te­škog sna. Ni­je imao sna­ge da se po­me­ri. Uop­šte ni­je bio sve­stan ko­li­ko je tu ostao, ka­da ugle­da pra­zan ča­mac ka­ko se vra­ća sa ostr­va Vi­do. Okre­nu se u stra­nu i ugle­da no­ve po­re­đa­ne le­še­ve svo­jih voj­ni­ka. Ni sam ne zna­ju­ći za­što, iz­va­di re­vol­ver i pa­žlji­vo po­gle­da u tam­nu cev. I ta­mo se vi­de­la zja­pe­ća, be­smi­sle­na pra­zni­na.