Erozija roditeljskog autoriteta

"U Srbiji vlada opšta erozija roditeljskog autoriteta. Nema više jasnih zabrana – sve je dozvoljeno, sve je moguće. Kada deca ne znaju granice, mnogo lakše posežu za cigaretama, alkoholom ili drogom. I to je naš najveći izazov", rekla je dr Svetlana Vučetić Arsić, neurolog-adiktolog, stručnjak za lečenje bolesti zavisnosti, na nedavnoj konferenciji za novinare, najavljujući centralnu temu ovogodišnjeg Festivala zdravlja.

Na tom skupu govoriće se o prevenciji bolesti zavisnosti kod mladih, jer ovaj problem poslednjih godina poprima velike razmere.

„Roditelji nisu dovoljno svesni koliko je za decu mlađu od 18 godina štetna upotreba elektronskih cigareta, koje oni koriste kao alternativu cigaretama”, istakla je tom prilikom dr Mirjana Mićović.

Prema podacima Evropskog istraživanja među decom školskog uzrasta, koje je i Institut za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut” sproveo u 2024. godini, u Srbiji četvrtina dece prvog i drugog razreda srednjih škola puši, trećina koristi elektronske cigarete, a 4,5 odsto nikotinske vrećice. Više od polovine ispitanih tinejdžera pilo je alkohol u poslednjih mesec dana, dok je gotovo svaki deseti dečak probao kanabis.

Već od šestog razreda osnovne škole, a pogotovo u srednjoj školi, evidentno je da deca mnogo puše i piju. Međutim, naše škole nemaju jasne protokole za postupanje u ovakvim situacijama. Dr Mićović je ukazala da čak i ako ukažu roditeljima da su primetili da njihova deca piju ili puše, neretko nastavnici zbog toga samo imaju problem.

Roditelji najveći problem

I dr Vučetić Arsić je dodala da kad je reč o zavisnosti, naš najveći problem, zapravo, nisu deca i mladi, već roditelji, s kojima kao stručnjaci nemaju nikakvu saradnju. Dodatni problem je to što je današnja porodica retko na okupu.

„Deca manje od pola sata dnevno provode s roditeljima, a ostalo vreme su s društvom, influenserima i ljudima kojima se dive. Nekada su ti ljudi zaista fantastični, kao Novak Đoković, ali su, nažalost, u manjini”, rekla je ona.

Dr Vučetić Arsić je podsetila i da mlada osoba ne zna kako da se bori sa stresom, osujećenjem, tugom, ljubavnim problemima, kako da se izbori s nasiljem u školi, s autoritativnim profesorima ili onima koji su blagonakloni, naročito kada ih roditelji „potapšu” po leđima.

Dodala je da će takve osobe, ako ne dobiju pravilan savet ili usmerenje u školi ili od pedagoga, pri prvom osujećenju posegnuti za nečim – to će biti cigareta ili vejp, pa će biti alkohol, pa marihuana i na kraju kokain.

„Benzodijazepini dodatno komplikuju problem. Mi smo nacija koja troši ubedljivo najviše lekova za smirenje u Evropi, a oni su kod nas najjeftiniji i lako dostupni i mladima. Mnogi apotekari će vam prodati lek iako ne bi smeli bez lekarskog recepta”, upozorila je dr Vučetić Arsić.

Lekari skreću pažnju da ove navike nose ozbiljne posledice po fizičko i mentalno zdravlje, ali i po socijalni razvoj mladih osoba. Zato je neophodna zajednička akcija roditelja, škola, zdravstvenih i državnih institucija, ali i medija, kako bi se predupredile dugoročne štete.

Dr Vučetić Arsić je rekla i da mladima medicinska struka i pedagozi pokušavaju da pruže ruku i da pomognu, dok s druge strane ostaju manje-više nemi roditelji.

„Oni misle da su svoj posao obavili time što su ih rodili, nahranili, kupili im skupi telefon, poslali ih u školu, kupili patike od 20 i nešto hiljada dinara. Smireno sede s njima u sobi i ne gledaju ni šta rade, ni zašto rade, ni s kim rade, ni čemu to vodi. I to je najveći problem.”

To nije problem samo u našoj zemlji, kaže lekarka koja se bavi bolestima zavisnosti, već i u drugim, „uređenim” državama. Postoji opšta erozija roditeljskog autoriteta i gratifikacija dece u smislu da nema „ne”, da nema „ne može”, „ne mogu”, da nema „ne smeš”, nego je sve moguće. Kada je sve moguće, kaže ona, onda je moguće i da se deca „uhvate” za cigarete i za mnogo toga drugog. Vaspitno, smatra, mi tapkamo u mraku.

„U mojoj bolnici na svakom odeljenju radi bar jedan specijalni pedagog i bar jedan socijalni radnik i oni od jutra do mraka vode grupe, individualne razgovore… Ponekad to izgleda strašno naporno, ali kad pozovu njihove roditelje – to je tuga. Oni roditeljima ne mogu da pojasne elementarne stvari: koja je uloga roditelja, a koja je uloga bolnica, koja je uloga društva, koja je uloga lekara, a koja je uloga specijalnog pedagoga”, istakla je dr Vučetić Arsić.

Izmešane uloge

Ona je upozorila na opasnost tih izmešanih uloga, pogotovo kada se mladi suoče s problemom, kada ne znaju kako da nastave dalje. „Neretko posegnu za marihuanom, jer im je ’strašno teško’ i ne mogu to da podnesu. Umesto da pravimo male, uslovno rečeno, ’Spartance’, koji jednog dana treba da žive na Mesecu, mi pravimo, kako reče jedan profesor, ’Lujeve Četrnaeste’, mamina sunca i tatine princeze, koji, nažalost, kad im je ’mnogo teško’, kad frizer ne može da ih primi po podne na friziranje (ne banalizujem), moraju da popuše jednu da se smire. Kad pogledamo generacije koje gaze ka zloupotrebi i zavisnosti, mi u stvari vidimo njihove roditelje. Roditeljima ne možemo da priđemo, ali mogu mediji. Kao lekari, imamo samo 50 odsto vremena sa pacijentima, jer su oni već postali zavisnici. Uloga društva je zato veoma važna”, poručila je dr Vučetić Arsić.

Festival će biti održan poslednjeg dana septembra u Domu vojske Srbije, od 10 do 19 sati, i ulaz će biti slobodan za sve posetioce.

Neprestano iza ekrana

Dr Oliver Vidojević, psihijatar za decu i adolescente, upozorio je da su internet, društvene mreže i kockanje novi izazovi za omladinu:

„Tu nismo u zoni ilegalnog ili zabranjenog, nego smo u zoni nečega što mladima treba da bude alat za život u budućnosti. Veliki uticaj imaju i influenseri i veštačka inteligencija, a deca sve primaju ’zdravo za gotovo’. Ostavlja posledice kada ne postoje odrednice, okviri, granice.”

On je dodao da noći provedene za kompjuterom ostavljaju posledice. Nedovoljno sati sna ima uticaj na sposobnost tih tinejdžera da sutradan budu mentalno prisutni u školi. Fizička aktivnost i boravak u prirodi su neophodni da se dete razvije i fizički i psihički. On tvrdi da vreme provedeno pred ekranom u ranoj dobi smanjuje broj slojeva u određenim moždanim centrima, pogotovo motoričkim. A pokret i govor utiču na razvoj mozga. „Ne radi se samo o pokretima jezika već i o facijalnoj ekspresiji, o reagovanju na drugoga, a onda se pitamo gde nam je nestala empatija”, kaže.