Iz al­bu­ma se­ća­nja dič­nih ofi­ci­ra

„Po že­lji mog uva­že­nog ko­man­dan­ta 19. Pe­ša­dij­skog pu­ka Do­bro­sa­va J. Mi­len­ko­vi­ća – re­šio sam da pre­ma svo­jim spo­sob­no­sti­ma i se­ća­nji­ma opi­šem lič­ne do­ži­vlja­je u Pr­vom svet­skom ra­tu, u ko­jem sam uče­stvo­vao od pr­vog da­na kao do­bro­vo­ljac. Oda­zvao sam se že­lji di­vi­zij­skog ge­ne­ra­la iako je on o me­ni već imao po­dat­ke ko­ji su bi­li ob­ja­vlje­ni u jav­no­sti – u li­stu „Pi­je­mont” i „Vi­dov­dan” i knji­ga­ma „Ka­ko se Šu­ma­din­ci bo­re”, na­či­nje 50-tih go­di­na pro­šlog ve­ka i ne­ko­li­ko go­di­na pred smrt stra­ni­ce se­ća­nja Sa­mo­ša­nin Vla­di­mir M. Fi­jat, ko­ji je oso­bi­to ce­nio i vo­leo umet­nost i svom se­lu osta­vio vred­nu ko­lek­ci­ju sli­ka i umet­nič­kih de­la.

Na sa­mom kra­ju jed­nog kra­ka ju­žno­ba­nat­ske op­šti­ne Ko­va­či­ca le­ži ma­le­ni Sa­moš, a u nje­mu ne­ve­ro­vat­na ga­le­ri­ja, ko­ja ču­va i do­ku­men­ta, isto­rij­sku gra­đu, fo­to­gra­fi­je, pi­sa­ma… deo ono­ga što je ovaj lo­kal – pa­tri­o­ta osta­vio se­lu u ko­jem je ro­đen. Tu u vi­tri­na­ma le­ži i tek je­dan od tri or­de­na ko­ja je Fi­jat za­slu­žio to­kom če­tvo­ro­go­di­šnjeg ra­to­va­nja, nje­go­va Al­ban­ska spo­me­ni­ca… ali i i vre­dan al­bum fo­to­gra­fi­ja iz Ve­li­kog ra­ta, ko­je je sam na­či­nio…

Me­đu ko­ri­ca­ma – pri­zo­ri al­ban­skog kr­ša, lju­tih bi­ta­ka, a naj­vi­še por­tre­ta rat­nih dru­go­va i ko­man­du­ju­ćih ofi­ci­ra, ko­je pra­te pe­dant­no za­be­le­že­ni po­da­ci o sva­kom od njih. Tu su i po­žu­te­le stra­ni­ce nje­go­vih me­mo­a­ra, ko­je ovaj tr­go­vač­ki put­nik i ko­lek­ci­o­nar u mi­ru, a voj­nik u ra­tu za­po­či­nje re­či­ma... „Sma­tra­ju­ći za du­žnost i oso­bi­tu čast da naj­pre opi­šem svo­je sta­re­ši­ne u Pr­vom svet­skom ra­tu...”, pa po­čet­ne re­do­ve se­ća­nja po­sve­ću­je pr­vom me­đu nji­ma – upra­vo ko­man­dan­tu Do­bro­sa­vu J. Mi­len­ko­vi­ću, ko­ji je „kao po­ja­va u re­do­vi­ma bo­ra­ca iza­zi­vao us­hi­će­nje, ve­se­lost i pri­snost”.

„Te oso­bi­ne uli­va­le su kod svih bo­ra­ca ne­što vi­še od po­ve­re­nja. Ta­kvo nje­go­vo dr­ža­nje i op­ho­đe­nje sa na­ma li­či­lo je na do­brog i mi­log do­ma­ći­na u kru­gu svo­je po­ro­di­ce. U ho­du la­gan, prav – ko­me sam se di­vio. Ne že­lim i na­dam se da se ovo ne­će shva­ti­ti sa­mo kao kon­ven­ci­o­nal­na uč­ti­vost, a naj­ma­nje kao la­ska­nje ka­da ka­žem da ko­man­dant i da­nas još ak­tiv­no i pre­da­no ra­di na isto­ri­ji svog he­roj­skog pu­ka”, pi­še po­lo­vi­nom pro­šlog ve­ka Fi­jat, dok u na­stav­ku da­je kra­tak opis biv­šeg ko­man­dan­ta ba­ta­ljo­na Vo­ji­sla­va Bum­ba­ši­re­vi­ća.

Nje­gov lik je­dva se na­zi­re na je­di­noj sa­ču­va­noj fo­to­gra­fi­ji u Fi­ja­to­vom al­bu­mu, a autor ga opi­su­je kao do­brog, mar­lji­vog i omi­lje­nog sta­re­ši­nu ba­ta­ljo­na, ko­ji je bio je­dan od naj­ja­čih po broj­nom sta­nju u po­vla­če­nju pre­ko Al­ba­ni­je sve do Kr­fa i kao čo­ve­ka ko­ji je „imao ne­ku na­ro­či­tu spo­sob­nost da sve ču­je i vi­di”.

„Pa gla­va na­še če­te Ži­vo­jin Sa­vić, ka­sni­je upra­vi­telj ško­le kod Sa­bor­ne cr­kve u Be­o­gra­du. Če­sto ga i sa­da vi­đam. Kao i pre če­tr­de­set go­di­na ot­me­na po­ja­va, dr­ža­nje mla­dić­ko i po­no­sno. Kao ofi­ci­ra se­ćam ga se re­pre­zen­ta­tiv­nog, ugla­đe­nog, uče­nog i ši­ro­ko­gru­dog, a tu je i Lju­ba Pe­tro­vić, ta­ko­đe jed­no vre­me ko­man­dant če­te – na­rod­ni čo­vek, dru­že­lju­biv, neo­bič­ne me­mo­ri­je – pra­vi ljud­ski lek­si­kon… Mo­je sta­re­ši­ne su me za uči­nje­ne pod­vi­ge u bor­bi pro­tiv ne­pri­ja­te­lja na­gra­di­le od­li­ko­va­nji­ma, a ja mi­slim da smo svi bi­li pra­vi he­ro­ji, jer i onaj iz bli­že po­za­di­ne bio je ta­ko­đe mu­če­nik”, za­vr­ša­va ovu mi­ni­ja­tu­ru iz Ve­li­kog ra­ta Sa­mo­ša­nin Vla­di­mir M. Fi­jat.