Čaj u pet s vojvotkinjom od Kenta

Kada na „Guglu” ukucate „ kafane” i „vruće pečenje”, među rezultatima pojaviće se i ime nastavnice nemačkog jezika Jelene Stojković, rođene Trsteničanke, planinarke, pesnikinje, turizmološkinje…

Imalo bi se nabrajati još podosta. Jelena je pisac vrlo popularne knjige „Stopanjske kafane i njihove priče” koja opisuje selo Stopanju između Trstenika i Kruševca, nadaleko poznato po dobrim kafanama, prasećem i jagnjećem pečenju, i to je objašnjenje ove male enigme s početka teksta.

Jelena Stojković je ipak mnogo više od hroničarke kafanskog života, diplomirala je turizam na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, na odseku za hotelijerstvo. Usmerila se na hotelijerski menadžment, a odmah nakon studija proradio je njen avanturistički duh koji je ne napušta ni danas. Fakultetsku diplomu ostavila je kod kuće i ukrcala se na prekookenaski brod „Kvin Meri 2” gde je radila kao recepcionerka. To je jedan od najlukusuznijih brodova čiji je vlasnik isti onaj koji je gradio i čuveni „Titanik”. Kruzer je u vreme Olimpijskih igara u Atini služio kao hotel privezan u Pireju u koji su dolazili svetski državnici, a u njemu je bila smeštena i američka košarkaška drim tim reprezentacija.

To je brod za englesku aristokratiju, pa se Jelena zahvaljujući svom entuzijazmu i želji za sticanjem novih iskustava našla u društvu ljudi „plave krvi” i bila svedok njihovih običaja i načina života. Za „Magazin” se prisetila ritualnog služenja čaja u pet u belim rukavicama i uz klasičnu muziku, a čajankama redovno je prisustvovala i vojvotkinja od Kenta.

Trsteničko vinogorje

Iskustvo rada u ugostiteljstvu na prekookeanskim putovanjima pomoglo joj je da napreduje u službi. Danas kolegama iz Beograda i Skoplja bira kadar za rad na kruzerima za turističku kompaniju iz Severne Makedonije, istu onu koja je i nju angažovala za prekookeanske plovidbe.

Zapadna Morava, vinogradarstvo, ratarstvo i industrija, to je ukratko Trstenik. Ova četiri motiva nalaze se i na grbu opštine, a Jelena Stojković posvetila je svoju drugu knjigu najelegantnijem, kako kaže, od svih simbola na grbu – vinogradarstvu. Zajedno s koleginicom Jelenom Vukčević, muzejskom savetnicom, napisala je monografiju „Trsteničko vinogorje od davnina do danas”.

– Bavila sam se vinima, istorijom festivala i vinskog turizma. Trstenički kraj je poznat po kalemarima, a posebno Velika Drenova, Počekovina i Stopanja. Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka ovdašnji stanovnici radili su u „Petoletki” i kao kalemari i jako su lepo živeli – kaže naša sagovornica.

Zlatno doba trsteničkog kalemarstva počelo je sredinom prošlog veka s oko šest miliona sadnica vinove loze godišnje. Oko dve hiljade kalemara bavilo se ovim poslom, a kalemile su se sorte kardinal, kraljica, muskat hamburg, belo zimsko, vranac, rajnski rizling, krstač i mnoge druge.

Kalemari su, radi ilustracije, samo 1988. godine proizveli 30 miliona kalemova prve klase. Ovaj posao bio je vredan 17,5 miliona dolara.

Jelena je i pesnikinja i pesme je objavljivala u zbirkama i zbornicima. Za Sajam knjiga priprema roman pod nazivom „Opomena” u izdanju čačanske „Legende”.

– Ne bih da otkrivam sve detalje, samo ću reći da je to priča o devojci koja je imala nesreću dok je planinarila. Radnja se dešava u Austriji pre otprilike osam godina. Sećam se da sam tada pisala izveštaj o ovom događaju za naš Planinarski savez, i dobro se sećam tog nesrećnog događaja koji je tema romana – kaže ona.

Bez obzira na iskušenja koja sobom nosi, planinarenje je našoj sagovornici omiljeni hobi. A ima ih mnogo: tenis, folklor, skijanje, terensko jahanje na ranču „Dunja” kod Trstenika kroz valovitu Šumadiju.

Na prve planinske uspone otišla je s ocem, i tako joj je ovaj sport postao velika strast, ne samo hobi. I ona je imala dramatičnih situacija, seća se snežne lavine u Crnoj Gori i uspona na Đeravicu na Kosovu što je u to doba bio veliki podvig.

Vremenom otisnula se i izvan regionalnih granica. Osvojila je brojne vrhove, oprobala se u mnogim disciplinama: alpinizmu, hodanju po feratama. Jedno od najizazovnijih putovanja bilo je na planinu Ararat pre dve godine, a ove s planinarskim društvom „Fruška gora” imala je plan da ode do Irana, baš kada su tamo izbili ratni sukobi, pa je promenila pravac i otputovala za Maroko na planinski masiv Atlas. Pored uspona na najviši vrh severne Afrike – Toubkal (4167 m), distancu od 40 kilometara prešla je s ostalim planinarima iz ekipe za 30 sati, obišla je i stare gradove Maroka i njihove najzanimljivije kulturne znamenitosti.

U sećanju duboko urezano ostaje selo Imlil sakriveno među krošnjama na hiljade stabala oraha. Marakeš, pa vodopad Uzud visine 110 metara gde žive berberski makaki majmuni, Esaura na obali Atlantika, s tvrđavom koja se nalazi u okviru grada.

– Svaka ekspedicija po egzotičnim zemljama je doživljaj raznih mirisa, zvukova, hrane, pejzaža. Bude naporno, ali što se tiče turizma u kombinaciji s planinarenjem, uvek imate priliku da doživite nešto novo, ono što klasičnim turistima nije dostupno – kaže Jelena.

Profesorka nemačkog jezika u školi

I pored svega nabrojanog, posao profesorke nemačkog jezika u osnovnoj školi i dalje je glavni. Sprema i doktorat iz vinskog turizma i nada se tituli do kraja godine. Početkom septembra je i sada već tradicionalna manifestacija „Pečenjijada” u Stopanji, uz otvorene kafane 24 časa, šatore, folklorne programe, sportske igre, konjička takmičenja. Naravno i njeno prisustvo je neizostavno. Tamo gde su stopanjske kafane i vruće pečenje tu mora biti i Jelena Stojković, da tradicionalno, kao i svake godine, održi prigodan govor na otvaranju – pred brojnim gostima.

Džo Bajden u selu Stopanja

U stopanjske kafane na glasu već ceo jedan vek na nezaboravno i jedinstveno spremljeno vruće pečenje rado su svraćali brojni putnici, trgovci, pevači, glumci, pisci, oficiri, pa čak i bivši američki predsednik Džozef Bajden prilikom posete Srbiji, kada je bio na funkciji potpredsednika SAD, boravio je u kafani „Sport” 2009. godine.

Svraćali su i Radojka i Tine Živković, Čkalja i Pavle Vuisić, Dobrica Ćosić, general Života Panić, Zdravko Čolić, Burduš, Miloš Žutić i nebrojeni Bugari, Grci, Turci, Francuzi, Englezi...

– Ugostitelji poznatim ličnostima i nisu nešto impresionirani, toliko su navikli da ih služe da ne mogu ni da se sete ko je sve bio – kaže Jelena Stojković.

Beograd kod Petljavine

Najstarija kafana u Stopanji zvala se „Beograd kod Petljavine”, i od tada je više puta menjala naziv, a radi ilustracije navedimo još nekoliko imena drugih kafana: „Kod Šekija”, „Kafana kod komšije”, „Tradicija”...

Vlasnik „Naše male kafane” Rade Vitkovac je jedan od glavnih inicijatora manifestacije „Pečenjijada” od 2018. godine.

– Pratila sam kroz ceo vek kafane koje su se otvarale i zatvarale, i uvek ih je bilo oko desetak. A osim kvalitetnog menija, sve do sada su popularnost dugovale i lokaciji, na regionalnom putu koji spaja Bugarsku s Crnom Gorom i Bosnom – kaže naša sagovornica i dodaje da još nije poznato kako će auto-put Moravski koridor uticati na njihovo poslovanje u budućnosti.