Suvišni čovek Veljka Milićevića

U periodu pred Prvi svetski rat srpsko društvo će doživeti korenite promene na kulturnom i političkom planu: povećanje stope pismenosti, migracije društva iz sela u gradove, uspostavljanje parlamentarne demokratije i odlazak na školovanje u evropske prestonice. Bez obzira na to što će rat baciti u zapećak pojedina dela koja su uticala na stvaranje srpske moderne, te će slava za mnoge zakasniti, nemoguće je zanemariti njihov značaj, kao ni činjenicu da su određeni naslovi, u trenutku objavljivanja, već bili ispred vremena. Tek naknadnom proverom materijala i razvitkom pojmovnog aparata naratologije, tumačenjem i pogrešnom ideologijom rđavo i nedovoljno tumačena dela mogla su da se predstave publici kao nova. U tom ključu govoreći, nezaobilazno delo srpske moderne, koje će napraviti prodor kako na narativnom tako i na idejnom planu u domaćoj prozi jeste Bespuće Veljka Milićevića.

Dela srpske moderne spontano su prekinula s idejama prethodnika. Došlo je do „promene poetičke paradigme u odnosu na tradicionalno pisanu realističku, pre svega seosku, pripovetku, tada dominantan oblik proznog stvaranja”. Ne samo da se pojavljuje raznovrsnost žanrova već se i ukazuje potreba za novim jezičkim aparatom – odvojenim od prethodnog, realističnog prikaza – kojim se može izraziti različitost ljudskih osećanja i njihovog mesta u svetu. Tako psihologija – način na koji junak sebe vidi – postaje dominantna u svetu tranzicije gde se subjektivno i kolektivno neprestano sukobljavaju, čineći pojedinca zaglavljenim u liminalnom prostoru između svojih želja i očekivanja društva.

Nova narativna tehnika

Kada se pojavio, Veljko Milićević je važio za mladu nadu domaće književnosti. Ne samo da je bio najmlađi saradnik Srpskog književnog glasnika već je i roman Bespuće, objavljen 1906. godine, i „formalno i motivski bio ispred svoga vremena”. Zahvaljujući Jovanu Skerliću dobija stipendiju za produžetak školovanja u Parizu. Provodeći dane u evropskom – a i svetskom – kulturnom centru, Milićević je upijao značajne promene na planu književnosti, da bi ih inkorporirao u svoje delo. U svojim memoarskim zapisima, Jelena Skerlić Ćorović beleži: „Kod nas, do sada bar, nije bilo pisca sa toliko bodlerovskog kompleksa kao što je to bio Veljko Milićević.”

Bespuće, ali i drugi romani objavljeni u tom periodu, tumačeno je na osnovu popularne teme koja se razvijala u prvim decenijama dvadesetog veka u srpskoj i hrvatskoj književnosti. Tema iskorenjenosti došla je direktno iz francuske književnosti, putem romana Tomasa Baresa. Međutim, pogrešna čitanja mogu ograničiti domet dela na isti način na koji to čine prećutkivanje ili zaboravljanje.

Gavre Đaković, junak Bespuća, odlučuje da se vrati u rodno selo podstaknut fiktivnim sećanjima o srećnom vremenu detinjstva. Uprkos tome što se u romanu mogu pronaći tragovi iskorenjenosti, egzistencijalistički problemi u duši protagoniste ne nastaju eksplicitno zbog osećanja nepripadanja: deo su njegovog karaktera ma gde se nalazio, nešto su zbog čega, bez konkretnog razloga, oseća pasivnost u odnosu na životne promene, nedostatak vitalnosti i podsticaja da življenju da usmerenje. Psihologija junaka postaje svrha po sebi, a ne samo povod za tumačenje njegovih postupaka u odnosu na sociološka ili ekonomska pitanja sredine u kojoj boravi. Time Milićević uvodi novu narativnu tehniku: objektivno pripovedanje u trećem licu koje je, posebno u zapadnoevropskim romanima, udruženo s doživljenim govorom, značajnom psihonarativnom tehnikom. Kako je bio nadaren stvaralac, Milićević ne podražava velikane poput Mopasana ili Zole, već tehniku pripovedanja prilagođava podneblju i ideji. Zbog toga se Gavre Đaković, na tragu svetske literature, može posmatrati na fonu suvišnog čoveka – poput Gončarovljevog Oblomova – koji propada bez vidljivog razloga. Postoje nedvosmisleni osvrti na sociološku i ekonomsku situaciju, ali piščevo poigravanje naslućenim i eksplicitnim ne nudi jednostavno rešenje i uzrok junakovih patnji. Tako se položaj protagoniste usložnjava, otvarajući – nenametljivo i tiho – obzorje uzaludne sete i bespogovorne patnje, spram kog Đaković, posmatrajući Unu pod svojim nogama, život oseća kao teret, mesto gde saobraćanje s drugima podrazumeva donošenje odluka, a „on je utekao i sakrio se od života i grčevito se uhvatio za ovu kuću; on se boji da ga on ne nađe sa svojim pomamnim, plamenim vjetrom koji ulazi u duše, diže ih, kreće ih, buni ih, sa nadama, željama, ambicijama i svim onim nemirom koji zatalasava i goni naprijed”.

Veljko Milićević i Alber Kami – poraz instinkta

Za razliku od Kamijevog Mersoa, koji se, uprkos tome što se ne zagleda u sebe, prepušta čulnom, instinktivnom životu naslade i uživanja, slaveći nedodirljivi trenutak, Milićevićev junak ne uspeva da ostvari ispunjenje ni na tom polju. Njegove seksualno-ljubavne igrarije sa komšinicom, a zatim i Čehinjom Irenom, nepovratno propadaju usled osećaja da ljubav – kao i svaka sila – preti da ga izvuče iz ljušture rasporeda bez ideje i usmerenja, da revitalizuje usahle spone instinkta i želje. Tako objektivne okolnosti dobijaju subjektivno značenje, dok se na planu religijskog pripadanja ne ostvaruje uteha.

Odlazeći iz porte, uveren da nema spasa u formalnim obeležjima ispoljavanja vere, Đaković ne raskida samo s ničeovskim viđenjem hrišćanstva kao „izraza gađenja i prezasićenosti koje oseća život sit života” već i sa Mersoovom „utehom” da se kompenzacija za nemogućnost saznanja budućeg života može pronaći u čulima. Gavre Đaković ostaje izolovan, bez pružene ruke i sagovornika, osim svoje senke, razastrte u hladovini planinske kuće, i Une, čiji virovi ostavljaju staklene površine i okreću ogledala ka zanjihanim šumama, svedočeći o tome da su površine mira, na koje pristajemo, male samoizdaje, neophodne za preživljavanje. Prodajom porodične kuće, naslućeno se dodatno kontrastira spram eksplicitnog. Navodi nas na pomisao da uzroke Đakovićevog položaja tražimo na pogrešnom mestu. Roman postavlja pitanje da li je pesimizam „nužno znak opadanja, propadanja, izopačenosti, zamorenih i oslabljenih nagona” ili postoji „pesimizam snage”, gde propadljivo i povučeno nisu odlika subverzivnosti, nego istrajavanja da se misao o životu pronese do kraja. Veljko Milićević je time stvorio autentičnog junaka u srpskoj prozi koji stoji rame uz rame s brojnim zvučnim imenima svetske književnosti.