Pune 42 godine proveo je na sceni, dirigujući orkestrima, nastojeći da, kad se koncert završi, publika zadovoljna napusti salu. Pavle Medaković je srpski dirigent, sin akademika Dejana Medakovića i pijanistkinje Vere Veljkov. Dete uglednih i poznatih ljudi koje se kroz život probijalo radom, talentom i upornošću. Kad je u Beogradu diplomirao dirigovanje na Fakultetu muzičke umetnosti, otac je bio iskren:

– Neću nikoga da molim da te zaposli. Finansijski ću ti pomoći dok ne pronađeš posao.

Tako je i bilo. U Beogradu nije mogao da se zaposli, pa se 1983. obreo u Mostaru u kojem je, kao šef simfonijskog orkestra i hora „Abrašević” proveo dve i po godine. Vreme koje nikada neće zaboraviti jer su ga svi lepo prihvatili, a on stekao dragoceno iskustvo.

Što se oca tiče, bio je svestan da prezime obavezuje. Odrastao je u radnoj atmosferi, u društvu najboljih muzičara. Obožavao je profesore, smatrajući ih svojim idolima. Roditeljima je u svakom trenutku bio zahvalan na podršci da istraje u naporima i nameri da postane dirigent. Početna iskustva sticao je u čuvenom „Krsmancu”, uz maestra Bogdana Babića. Po povratku iz Mostara 1986. dve godine je vodio beogradski „Abrašević”.

Turbulentna vremena

Dok prebira po uspomenama, seća se lepih, ali i teških trenutaka. Ima dve magistrature: u Beču i u Beogradu. Učestvovao je u osnivanju Kamerne opere i upamćen kao njen prvi dirigent, bio je direktor Beogradske filharmonije, dve godine predvodio Letnju duhovnu akademiju u Studenici, usavršavao se u Francuskoj, Minhenu i Beču, gostovao u mnogim zemljama, rukovodio kao šef-dirigent umetničkog ansambla „Stanislav Binički” punih 30 godina.

– Vreme provedeno u Beogradskoj filharmoniji u mnogo čemu bilo je turbulentno. Pamtim izuzetno uspešnu turneju u Kini maja 2000. u kojoj smo, na svakom koraku, srdačno dočekani – pojašnjava taj period svog rada. – Bilo je svakojakih podmetanja i optužbi na moj račun. Na kraju sam iz svega izašao čista obraza, odolevajući mnogim iskušenjima.

I, još jedan detalj iz tog perioda. Valjalo je te jeseni organizovati BEMUS, a zemlja se prilagođavala petooktobarskim promenama. Pavle je, po funkciji direktora Beogradske filharmonije, bio u Savetu ove manifestacije. Najednom, sine mu ideja da se u Beograd pozove Zubin Mehta, dirigent svetskog glasa. Krenu razgovori, pregovori, dogovori. Mnogi su smatrali da je to nemoguća misija. Mehta je, ipak, došao i dirigovao Beogradskom filharmonijom, na zatvaranju festivala, iako su za probe s maestrom imali samo dva termina. Slavni dirigent je prihvatio takav izazov.

– Sve je proteklo u najboljem redu. Svi su bili zadovoljni, publika najviše – ne skriva radost, izostavljajući svoje, ali i zasluge drugih u dobroj organizaciji ove smotre. To nije bilo prvo Mehtino gostovanje u našoj prestonici. Tada mladog i neafirmisanog dirigenta, a reč je o 1958. godini, iz Beča u Beograd dovelo je studentsko prijateljstvo s maestrom Borislavom Pašćanom s kojim je bio u klasi čuvenog profesora Hansa Svarovskog.

Mehta je gostovao u Beogradu, a Pavle u Nemačkoj, Italiji, Austriji, Poljskoj, Bugarskoj, Španiji. Jedini je srpski dirigent s prostora bivše Jugoslavije koji je dirigovao na dva koncerta s Drezdenskom filharmonijom. Za svakog dirigenta je izazov, istovremeno i priznanje, da koncert uspe. Za sagovornika „Magazina” takođe.

– Moja je dužnost da oni koji su platili kartu, kako bi u muzici uživali, odu ushićeni nakon koncerta – prenosi svoja razmišljanja. – Dirigovanje je divan stvaralački čin gde unutrašnjom snagom, pokretom, harizmom, inspirisani atmosferom, delujete hemijom na muzičare koji uzvraćaju sviranjem i zvukom, najbolje što u tom trenutku mogu da „proizvedu”. Sve to se prenosi na publiku. Dirigovanje je ozbiljan zanat koji se uči, a rutina se stiče celog života.

Scena kao magija

Životni put i dirigentsko stasavanje i umeće bilo je ništa drugo do let njegove duše. Četiri decenije na sceni izgledaju kao magija. Bio je to put nekad posut trnjem, nekad pun sreće.

Njegov otac je mnogo voleo Sremske Karlovce u kojima je završio gimnaziju. Zato je i ispunio očevu želju da neki od njegovih legata pokloni ovoj varošici, kao i očevu bistu koja je u gimnazijskom holu. Tu je i legat darivan Matici srpskoj od 1.600 knjiga, a najveći i najvredniji je formiran u Muzeju grada Beograda.

Danas je u penziji na relaciji Grocka–Beograd. Ima ćerku Anastasiju, sina Dejana i unuka Aleksu.

– Sa suprugom Gordanom bežim od gradske buke. Dovoljno je bilo „svetlosti scene” – otkriva svoju svakidašnjicu.

Koncertom u Kolarčevoj zadužbini 2016. obeležio je 40 godina stvaralaštva. Došli su mu prijatelji, kolege, muzičari, akademici, drage osobe. Bilo je dirljivo. Prisećao se svojih početaka, roditelja, atmosfere u kući u kojoj se uvek nešto događalo. Majka je dočekivala svoje đake, otac se temeljito pripremao za predavanja. U početku je obožavao saksofon, a onda su ga putevi odveli ka profesiji dirigenta.

– Posmatrao sam kako to rade tadašnji naši i strani vrhunski dirigenti, sanjajući i zamišljajući sebe na sceni, na njihovom mestu. Dosanjao sam san da budem na pozornici, pred orkestrom, a da od publike stižu ovacije – pokazuje fotografije s nekih nastupa.
– Vodila me je ljubav prema ovoj profesiji. I sada stvaram. Za dirigenta ne postoji penzija.

Uložio je mnogo truda u rad Umetničkog ansambla Vojske Srbije „Stanislav Binički”. Drago mu je što se ansambl podmlađuje, što dolaze nove, talentovane snage. Na svakom koraku je nastojao da sačuva lik i delo ovog kompozitora, dirigenta i pedagoga. Znatiželjnike često zanima dirigentska palica: jedni je koriste, drugima očigledno nije potrebna. Objašnjava da je to individualna odluka i da dirigent nije saobraćajac, već neko ko daje celog sebe u onome što radi pred punom dvoranom.

Usavršavao se na prestižnim univerzitetima, ali je pravo usavršavanje zapravo stalni proces koji sazreva kroz razmenu energije s muzičarima i publikom. Bez te interakcije nema umetnosti, ni umetnika, a ona dolazi s godinama iskustva. Stekao je mnoga priznanja, između ostalih „Zlatni beočug”, pa Udruženja muzičkih umetnika Srbije za najbolji koncert u sezoni 2016, sarađivao s najuglednijim simfonijskim orkestrima, održao na stotine koncerata.

Očev legat

Dejan Medaković, Pavlov otac, septembra 1941. sa sestrom Marijom napustio je Zagreb. Postojala je dilema da li da idu u Trst ili u Beograd. Prevagnula je naša prestonica, jer je Dejan bio đak gimnazije u Sremskim Karlovcima. Kao volonter je 1942. počeo da radi u Muzeju kneza Pavla, uz podršku Milana Kašanina od kojeg je mnogo toga naučio. Prvo zaposlenje bilo mu je u Muzeju grada Beograda. Pavle je zato odlučio da očev legat bude predat ovoj instituciji.

ŠATRA KOD HRAMA SV. SAVE

Pavle je stanovao na Vračaru i često je dolazio na zapušteno gradilište Hrama Svetog Save. Sve je zaraslo u korov, a jedno vreme tu je bila i šatra cirkusa „Adrija”.

– Sećam se svečanosti osamdesetih godina kad je odlučeno da se nastavi s izgradnjom hrama – kaže naš sagovornik. – Nastupio je hor „Madrigalisti”, bio je tu patrijarh German i mnoge visoke zvanice. Docnije sam gledao i kako se montira kupola hrama, pravo graditeljsko čudo. Danas je to jedan od najvećih pravoslavnih hramova, a u kripti sam i sam nastupao s orkestrom „Binički”.