Paketi spasa

Da njih nije bilo, mnogi naši zarobljeni vojnici, građani i internirani kosti bi ostavili daleko od kućnog praga, pre svega u nemačkim i austrougarskim logorima. Reč je o članicama Društva srpskih žena, osnovanog u Francuskoj februara 1917. godine. Njihova plemenitost i požrtvovanje gotovo da bi pali u zaborav da nisu otkrivene poštanske dopisnice, jednostavne sadržine, namenjene logorašima. Zajednička odlika tih dragocenih dokumenata bilo je zaglavlje, neka vrsta memoranduma udruženja, makar jer se karte mogu svrstati u zarobljeničku poštu.

– Dugo nije pronađen nijedan podatak o ovoj organizaciji, sve dok se nije pojavila knjiga „Srpske izbeglice u Prvom svetskom ratu (1914–1921)” autora Dušice Bojić – pojasnio je svoja istraživanja prof. dr Milan Radovanović, osvedočeni hroničar i filatelista.

Otkriveno je da je grupa žena odmah po osnivanju udruženja započela prikupljanje hrane i odeće za srpske internirce, zarobljene vojnike i građane. Prve pošiljke dragocene pomoći krenule su marta 1917. godine, da bi se, kako je vreme odmicalo, njihov broj uvećavao. Zatočeni su počeli da se javljaju udruženju, a glas o tome se brzo proneo u svim logorima. Koliko je njihovo angažovanje bilo uporno i uspešno svedoči i saznanje da nije bilo nijednog našeg zarobljenika ili internirca kome, makar jedanput, nije stigla njihova pomoć. A kad su ratni bubnjevi utihnuli, više nije bilo razloga za njihovim angažovanjem pa 15. januara 1919. Kraljevsko srpsko poslanstvo u Parizu obaveštavaju da su završile svoj rad u Francuskoj.

Poštanske karte, neka vrsta njihovog zaštitnog znaka, bile su karakteristične po dvodelnom obrascu, namenjenom logorašima. U njima je, na srpskom i francuskom jeziku, naznačeno ko prima pošiljku, kao i njen sadržaj. Do logora Nežider dopisnice su putovale dva meseca. Ratno vreme, poštanski saobraćaj bio je u prekidu ili otežan pa je podvig bio da karte i paketi uopšte stignu na željenu adresu. Čitamo sadržaj paketa: pekmez, makarone, pasulj, pirinač, kakao, konzerve, sapun, mleko... Putovale su karte, pa i paketi, od Pariza do Beča, a odatle u logore. Žigovi cenzora i logora (u ovom slučaju Nežidera) podrazumevali su se.

Poleđina dopisnice često je imala uputstvo kako da se raspodeli sadržina paketa. Jedno takvo, precizno sročeno, glasilo je: „Dragi moj Veljo, na adresu Ignjatovu i Alekse Petrovića poslati su kolektivni paketi. Aleksa će sa tobom i Ignjatom i Miličićem razdeliti hranu i obuću, a druga partija paketa, upućena na Ignjata, neka se razdeli Perki S. Rodić, Mladenki popadiji i za njeno petoro dece svakome... Hrana za sve ravnomerno. Panta ostaje da vam i dalje šalje pakete.”

Srpski zarobljenici su se često javljali Odboru za pomoć. Jedna takva karta je iz logora Ašah upućena u Pariz 26. septembra 1917, dok je druga pristigla iz logora Nađbečkerek. U njoj piše: „Cenjenom Odboru. Obraćam se s molbom da mi pomognete u namirnicama, na čemu ostajem unapred blagodaran. Tutunović Svetozar, ratni zarobljenik, Srbin.”

Bilo je mnogo ovakvih dopisnica, upućenih Odboru ili Društvu srpskih žena, svejedno. Njihove članice spasile su na stotine života. Otadžbina bi to trebalo da pamti i da, bar nekim belegom, sačuva od zaborava.

Ne priznaju zarobljenike

Na jednoj od pronađenih dopisnica tekst „ratni zarobljenik” je precrtan, tako da se pošiljka odnosi samo na interniranu osobu. Odbor srpskih žena u Francuskoj je na sve moguće načine nastojao da, makar od gladi, što je bilo i najteže u logorima, spase što veći broj zatočenih Srba, poštujući neophodne procedure Francuske, Austrougarske i logora. Bili su veoma pedantni u štampanju dopisnica, beleškama na njima i žigovima cenzora. Od zarobljenika je zahtevano da, na istom dokumentu, potvrde prijem paketa.