Lepotica sačuvala tradiciju

Šljiva ima samo za izložbu, požalili su nam se uglas proizvođači kada smo prošli između tezgi ulazeći u šumadijsko selo Stragari, na tromeđi Topole, Kragujevca i Gornjeg Milanovca. U poznatom šljivarskom kraju pod Rudnikom, seljaci iz ovog sela, susednih Masloševa, Kamenice, Resnika i drugih izložili su to malo šljiva, prodajući ih za 200 dinara po kilogramu, hvaleći se da imaju čačansku rodnu i ranu, vrstu stenlej koja je dobra za džem.

„Ali, najbolja je lepotica”, uglas su uskakali u razgovore Stragarci braneći svoju seosku vrstu, odličnu za kolače i knedle, za slatko, ali i čuvenu šumadijsku šljivovicu.

„Zaslužila je da se i ove godine, iako skupimo svega deset gajbi na tri hektara, održe Dani šljive. Ova manifestacija pomaže nam da se za nas, za naš džem i rakiju čuje, ali i da spasimo od zaborava bogatu tradiciju”, kaže vodeničar Miroslav Cicić, čija porodica dugo unazad proizvodi belo kukuruzno brašno, a sin i supruga pomažu mu da i danas pravi najbolju šljivovicu, koja je dobila priznanje na kraju manifestacije.

Kako otkriva, za dobru rakiju važno je da šljiva bude zrela, da ne zagori u kazanu i odstoji četiri godine u hrastovom buretu, nikako plastičnom, isto toliko u staklenoj boci. Bure mora da bude uvek puno, kako ne bi propalo, i čim ga isprazni, puni ga drugom rakijom.

„Neki brzo presipaju rakiju iz bureta u plastičnu ili staklenu posudu kako im bure ne bi 'pilo' rakiju, kako mi to kažemo. Često onda uduvavaju kiseonik ili ljuskice od hrasta i šljive da bi dobili boju. Prirodna boja je boja bureta i po tome se prava šljivovica poznaje.”

Na štandu do njega žene su se nadmetale u pravljenju kolača. „Hoćemo da vratimo stare kolačiće od šljive i oraha, poznate kao afrodizijak u našem kraju. Može da bude i kao pita, prelivena šerbetom, ali i suva. Knedle sa šljivama su još jedan naš specijalitet. Jer, one u sebi imaju i slatko i slano – i šljivu i krompir, pa i puter”, kaže Snežana Radojević, jedna od pobednica.

Lidija Ćatić donela je iz Švajcarske recept za kolač od šljiva – veja koji se odavno služi kao torta.

Nakon ocena svih starih đakonija, najtraženiji je bio ipak čizkejk od šljiva.

„Proizvođači su rekli, uprkos tome što su stradali zbog vremenskih nepogoda – ne prekidajte tradiciju. Naime, Dani šljive, započeti 2009. kao kulturna manifestacija, već su jednom prekinuti kada je Jasenica poplavila ovaj kraj, i to čitavih sedam godina. Kragujevac želi da oživi Stragare, varošicu bogate istorije. U našoj dvojci, načinu na koji se ovde igra šumadijsko kolo, naći ćete i našu dušu”, rekla je Mirjana Milenković, direktorka Turističke organizacije.

Susreti fića i fijakera

Po starom običaju igara, ovde su se susrele povorke fijakera i kragujevačkih „fića”. Reviju fijakera predvodile su devojke na konjima, simbolišući hrabrost šumadijskih žena, a „fiće” svih boja fabrike „Zastava” nekadašnje Jugoslavije vozile su devojke u šajkačama.

U organizaciji Centra za strna žuta (ječam, raž i pšenicu) i uz podršku Ministarstva za brigu o selu održani su i Miholjski susreti. Posle novovremenih muzičke stolice i limbodensa, žitelji ovog kraja nadmetali su se i u bacanju kamena s ramena i trci u vodeničkim džakovima.

Ispred Lovačkog doma kuvao se gulaš od mesa divljači iz okolnih šuma: „U našem srnećem gulašu ima i pečurki i vina, svaka ekipa u ovoj netakmičarskoj gulašijadi ima svoje tajne, ali najvažnija je ljubav”, kaže Zoran Ranković iz sela Vinča kod Topole.

Tomica Radosavljević, predsednik lovačkog udruženja „Srebrenica”, podsetio je da je najstarije lovačko društvo „Šumadija” osnovano još 1893. godine:

„Padine Rudnika sa slivom Srebrenice, Jasenice i Kameničke reke, poznate su po velikom broju divljači. Danas ima 330 registrovanih lovaca u kraju u kojem je kralj Aleksandar kao počasni predsednik Lovačkog društva Srbije boravio.”

On podseća na još jednu zanimljivost: „Tito nikad nije bio u Stragarima pošto je ovaj kraj bio anatemisan kao četnički, govorilo se i da je Nikola Kalabić za vreme Drugog svetskog rata često dolazio, jer je ovde imao devojku. Zato smo posle rata i izgubili status opštine.”

Karađorđevo skrovište

Na bogatu istoriju Stragara, udaljenu 25 kilometara od Kragujevca, podseća Olivera Vukosavljević: „Prva srpska skupština Praviteljstvujućeg sovjeta održana je ovde 1805. godine u obližnjem manastiru Voljavča, pored kojeg je sahranjen i Tanasko Rajić, Karađorđev barjaktar čiji je spomenik u centru Stragara, pored bine na kojoj se održavaju Dani šljive. Spomenik je delo Stragarke, vajarke Drinke Radovanović. Dva veka od naše prve skupštine patrijarh Pavle je održao svečanu skupštinu u ovom srednjovekovnom manastiru.”

Ona podseća da je selo bilo jedno od najvećih azbestnih nalazišta i da je u rudniku azbesta radilo oko hiljadu ljudi, koliko je sada stanovnika sela, dok su Stragari imali četiri hiljade stanovnika. Opština je imala zadrugu i školu sa 900 đaka. Ali, kako osamdesetih kreće američka kampanja o štetnosti azbesta, rudnik se zatvara, a fabrika je 2000. godine zatvorena i počinju raseljavanja. Ovde veruju u istraživanja po kojima je u azbestno vreme u kraju bilo manje obolelih od karcinoma nego na nivou Srbije, a sagovornica tvrdi da su njeni preci rudari živeli i do 90 godina.

Poznate ličnosti ovoga kraja bili su i Janićije Đurić, Karađorđev pisar, kao i naš prvi olimpijac Dušan Milošević koji je 1912. predstavljao Srbiju. Košarkaš Vlade Divac je u njegovu čast 2012. napravio atletsku stazu na stadionu fudbalskog kluba „Azbest”, osnovanog još 1925. godine.

U zgradi pošte u Stragarima, otkivamo, bila je i prva srpska kovnica novca, dok je supruga Đurađa Brankovića ispod manastira Sveta Petka u obližnjem selu Zloćešnica podigla Jerininu kulu.

U ovdašnjoj kasarni osnovana je i prva srpska barutana, koja je služila borcima Prvog srpskog ustanka. „Nije slučajno da je ovde održana i prva skupština kada je Karađorđeva majka Marica Živković rođena u obližnjem Masloševu, u kojem je vožd upoznao i svoju suprugu Jelenu, ćerku jaseničkog obor-kneza Nikole Jovanovića. Detinjstvo i mladost rado je ovde provodio”, priča Stragarac Miroslav Radojević.

Ništa nam nije preostalo nego da se otisnemo u brdo vijugavim putem i pronađemo srednjovekovni manastir Voljavča, u čijem miru nas je dočekao samo šum hladne vode sa česme koju je obnovio kamenorezac iz Vinče. Put do Karađorđeve sobe i tajnog prolaza ka šumi bio je „popločan” pitanjima ko smo i odakle dolazimo, ali se mati Evgenija pobrinula da se „zamandaljena” vrata, iza kojih se nalazi i stari crkveni ikonostas, otvore.

Dr Snežana Živanović Katić iz SO Kragujevac najavila je da je grad ponovo pokrenuo manifestaciju u želji da Stragarima vrati status varošice.

Pita sa šljivama, slatko i med

Za pitu, ljuštene šljive mogu da budu seckane, zgnječene, pečene u rerni ili na plotni, kaže Sanja Višić, otkrivajući stari recept: „Kore se spremaju kao za baklavu, ređaju se orasi, pa šljive, a onda zajedno sve natapa ušećerenom vodom.” Danas, isto kao slatko od šljiva spremaju i slatka od banana i ananasa, koja su kao i drvene kuhinjske police u obliku saća Miloša Pelevića bili „začini” stragarskog bazara. Slađana Ćatić izložila je porodični med.