​Kako preboleti gubitak ljubimca

Gubitak kućnog ljubimca je uvek bolan događaj za vlasnike i povlači za sobom proces tugovanja koji često ima slične elemente, intenzitet bola i trajanje kao da su izgubili člana uže porodice. Životni prostor naseljava neprijatna praznina, statičnost i tišina koja je do tad bila ispunjena dahom ili kretanjem ljubimca. Izostaje ona iskrena radost, mlataranje repom i skok u zagrljaj onda kada se vlasnik pojavi na vratima. Spojivši sve ovo sa puno uspomena u kojima je ljubimac bio učesnik, emotivni gubitak zna da bude preplavljujući.

Za posmatrače koji nisu imali iskustvo gubitka kućnog ljubimca proces tugovanja može delovati preteran i neracionalan iako je potpuno prirodan i očekivan za nekog ko jeste. U ljudskoj prirodi je da se vezujemo. Kako jedni za druge, tako i za životinje, pa i nežive predmete. Na primer, pomislite na čašu iz koje pijete kafu poslednjih nekoliko godina. Hteli to ili ne, s vremenom vam je postala draga, imali ste svoj ritual, imate nebrojene uspomene, šaka poznaje svaku njenu oblinu i nesavršenost, bila je tu i vi sa njom. Kada se slomi, doživljaj je kao da je jedan deo vas nestao i bićete tužni. Ni približno kao kada se radi o bliskoj osobi ili kućnom ljubimcu, ali je jednostavna demonstracija naše prirode da se emotivno vezujemo za saučesnike naših života.

Vezivanje za životinje je prirodno. Zajedno smo evoluirali na ovoj planeti, pomoću emocija uspešno komuniciramo, deo smo istog ekosistema i kroz istoriju smo uvek imali blizak odnos. Doduše, naši preci nisu formirali odnose sa životinjama na isti način kako to radi današnji čovek, pogotovo u gradskoj sredini. Njihovi odnosi bili su uzajamno korisni: psi su čuvali imanja od neželjenih posetilaca, mačke su se obračunavale sa glodarima, konji su služili za transport ili rad u polju, a krave za mleko i vuču. Postojalo je uzajamno poštovanje, ljubav i jasna saradnja.

Danas je odnos sa kućnim ljubimcima više radi emotivnog ispunjenja nego radi konkretne saradnje. I pošto je odnos zasnovan na tome i sam gubitak se doživljava i proživljava kao visoko emotivan. Sa druge strane i odnos mnogih, pogotovo mladih ljudi, prema životinjama se transformisao u posthrišćanskoj neomoderni današnjice i promeni sistema vrednosti. Naime, desilo se izjednačavanje vrednosti života životinja sa ljudskim životom, njihovoj nagonskoj prirodi je pripisana etičnost, moralnost i nevinost, te je za neke život životinje uzvišeniji, čak i vredniji od ljudskog. Otuđenost među ljudima, izolovanost i usamljenost, uzajamno nepoštovanje, povređivanje i nelojalnost su doveli do eksplozije potrebe za ispunjenjem i upotpunjenjem, između ostalog i kućnim ljubimcima.

Gde je tačno granica dobrog ukusa, da li je moguće odrediti i da li je postavljati je uvid koji osoba mora samostalno i svesno da stekne.

U trenucima nakon gubitka, u zavisnosti od stepena vezanosti, tugovanje se odvija svojim tokom. Od neprihvatanja činjenice da kućnog ljubimca više nema, preko besa, do povlačenja u sebe i gledanja slika, te prihvatanja da život više neće biti isti i da će se nastaviti sada bez nje ili njega. Baš kao što pojedinci nakon raskida veze, da bi ublažili bol, brzo ulaze u nove veze, neki vlasnici kućnih ljubimaca dobijaju savet ili sami osete potrebu da nabave novog ljubimca. Nekima to zaista pomaže u prevazilaženju gubitka – pružaju novu ljubav, pažnju i vraćaju se starim ritualima. Drugima to nije prihvatljivo i odlučuju da više ne prolaze kroz bol ponovnog gubitka. Univerzalno rešenje ne postoji, jer nismo svi isti.

Važno je shvatiti da je tugovanje odraz lepote odnosa koji je postojao, dokaz da su godine provedene sa ljubimcem bile bogatije i smislenije. Taj bol govori o odnosu koji je trajao, bio obostran i koji je, kao i svaki odnos u životu, imao svoj početak i kraj. Umesto fokusiranja na sam gubitak, preporuka je da se pažnja posveti lepim godinama koje smo proveli zajedno jer je isto tako moglo da se desi i da ih uopšte nije bilo.

Dr sc. med. Petar Vojvodić

Psihijatar i REBT psihoterapeut

Specijalistička lekarska ordinacija „Psihocentrala”