Pr­va ka­fa­na u Evro­pi osva­nu­la je 1522. go­di­ne na Dorćolu

Dor­ćol je „srp­ska ver­zi­ja” tur­skog iz­ra­za „dort jol” (če­ti­ri ve­tra), sa zna­če­njem ras­kr­sni­ca, a u ovom slu­ča­ju Vi­din­skog dru­ma i bez­i­me­nog so­ka­ka ko­ji se ob­ru­ša­vao sa Ze­re­ka ili „Gor­njeg Dor­ćo­la”, ka­ko su ga na­zva­li no­vi ko­lo­ni­sti. Taj na­ziv se doc­ni­je pro­ši­rio na ceo kvart, a Dor­ćol po­me­rio gra­ni­ce sve do Baj­lo­ni­je­ve pi­ja­ce, pa i da­lje. Do ju­če je bio sa­mo naj­sta­ri­ja pe­ri­fe­ri­ja, a da­nas cen­tar gra­da, ne­ka­da iz­de­ljen na Du­nav­sku ja­li­ju, pu­stu reč­nu oba­lu, i Ze­rek, deo po­vi­še Vi­din­skog dru­ma.

Ali, da li je tu za­i­sta ne­ka­da bi­la pu­sta­ra? Ni­je, na­rav­no. Od­u­vek je bi­la na­se­lje­na srp­skom si­ro­ti­njom, se­fard­skim Je­vre­ji­ma, tur­skim be­kri­ja­ma i Du­brov­ča­ni­ma do­se­lje­nim pre ili iz­be­glim to­kom Kan­dij­skog ra­ta. Zbog njih je pr­va ka­fa­na u Evro­pi, po­sle onih u Me­ki i Ka­i­ru, tre­ća u sve­tu, osva­nu­la upra­vo tu 1522. go­di­ne. To se la­ko ot­kri­va i po da­na­šnjim na­zi­vi­ma uli­ca, i po bo­go­mo­lja­ma: sa­ču­va­noj Cr­kvi Ru­ži­ci iz XIV, dva sto­le­ća mla­đoj Baj­ra­kli dža­mi­ji u Go­spo­dar Je­vre­mo­voj, osta­ci­ma je­zu­it­skog hra­ma Sve­tog apostola Pe­tra či­ja je grad­nja po­če­la na uglu uli­ca Vi­din­ske i Ne­ma­nji­ne (Du­ša­no­ve i Ca­ra Uro­ša) 1732. go­di­ne, ma­lo sta­ri­joj si­na­go­gi El Kal Vje­žo (Sta­ri hram, na se­fard­skom) s po­čet­ka XVII sto­le­ća, iz­bri­sa­noj iz grad­skog ze­mljo­pi­sa 1954, zda­nje Pr­ve va­ro­ške, da­nas Dr­vo­pre­ra­đi­vač­ke ško­le u či­joj ka­pe­li je ne­kad bi­la uni­jat­ska Gr­ko­ka­to­lič­ka cr­kva či­ji je sta­re­ši­na i po­sle ra­ta bio otac Ni­ki­ce i Sti­pi­ce Ka­lo­đe­re, ro­đe­nih Dor­ćo­la­ca, a za­tim pro­sla­vlje­nih hr­vat­skih mu­zi­ča­ra.

Ova va­vi­lon­ska me­ša­vi­na na­ro­da, re­li­gi­ja i je­zi­ka pred­sta­vlja­la je ži­vu la­bo­ra­to­ri­ju za iz­u­ča­va­nje eku­me­ni­zma. Tim pre što su se do­mo­ro­ci­ma u me­đu­vre­me­nu pri­klju­či­li i Gr­ci, Če­si, Ita­li­ja­ni, Nem­ci, Ru­si, Ar­na­u­ti i Ar­na­u­ta­ši (al­ba­ni­zo­va­ni Sr­bi), bra­ća Ci­ga­ni (ko­ji su tek 1971. po­sta­li Ro­mi)... Ali, Dor­ćol je bio je­di­ni be­o­grad­ski kvart u ko­jem se ni­ka­da ni­su za­klju­ča­va­la vra­ta.

Ta­ko je bi­lo dok ne­ko pred­u­zi­mljiv ni­je ura­kljio Dor­ćol kao „zgod­no grad­sko gra­đe­vin­sko ze­mlji­šte”, pa se da­nas i imuć­ni­ma za­vr­ti u gla­vi od ce­na ta­mo­šnjih sta­no­va ili po­ro­dič­nih ku­ća („ne­kret­ni­na”, po srp­skom no­vo­go­vo­ru).  

Zna se da je Hram Sve­tog Alek­san­dra Nev­skog naj­če­šće me­njao adre­su u bur­noj po­ve­sti SPC. Me­đu­tim, sla­bi­je je po­zna­to da je u nje­mu slu­žio otac Dra­goš Bra­jer! Ro­đen je u Be­ču 27. ja­nu­a­ra 1888. go­di­ne, na Sve­tog Sa­vu, kao Karl Bra­jer, od oca Jo­si­fa i maj­ke Her­mi­ne. Iško­lo­vao se za gra­đe­vin­skog in­že­nje­ra. Kao do­bro­vo­ljac sa či­nom lajt­nan­ta vi­đen je 1916. u Kru­šev­cu, gde je bio okru­žni in­že­njer i špar­tao oko­lo, a me­đu iz­be­gli­ca­ma u Re­kov­cu za­pa­zio go­spo­đi­cu Zla­ti­ju Kru­pe­že­vić, ćer­ku go­sin Kr­ste, ina­če na­rod­nog po­sla­ni­ka i pro­te iz Ve­li­ke Kr­sne, cu­ri­cu ko­ja je upra­vo či­ta­la Ge­tea, a od­ra­ni­je zna­la za Le­sin­ga. Po­gle­di su im se ukr­sti­li i u nji­ma su mo­gli da pro­či­ta­ju sve. Pre ven­ča­nja, skok­nu­li su u Beč da u Hra­mu Sve­tog Sa­ve Karl pro­me­ni ve­ru, ali i ime: ta­ko je po­stao Dra­goš i pra­vo­sla­vac ko­ji je već 1929. us­peo da di­plo­mi­ra na be­o­grad­skom Bo­go­slov­skom fa­kul­te­tu. Ne­što ka­sni­je je ru­ko­po­lo­žen za đa­ko­na i po­stao prak­ti­kant baš u Cr­kvi Sve­tog Alek­san­dra Nev­skog, o če­mu je još 1940. go­di­ne u ovim no­vi­na­ma i iz­o­ko­la pi­sa­la An­đa Bu­nu­še­vac. Ta­ko je Dra­goš, osim što je po­stao Sr­bin, po­stao i Dor­ćo­lac.

U tom hra­mu je 1948. taj­no kr­šten La­bud Meh­me­do­vić, iako mu je maj­ka bi­la pr­vo­bo­rac, član ka-pe-jo­ta i rat­ni in­va­lid s tur­skim, mu­sli­man­skim ko­re­ni­ma (on i da­nas tu cr­kve­nu kr­šte­ni­cu dr­ži ura­mlje­nu na zi­du svog već sta­rog sta­na ne­gde na obo­du Be­o­gra­da).

A šta je osta­lo od sta­rog Dor­ćo­la? Go­to­vo – ni­šta! Po­če­lo je to­kom pe­de­se­tih i še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka, a on­da je ne­ko upa­lio sve­tlo i oba­sjao le­po­tu tog kvar­ta.